Kalopsia: 2016

decembar

Ovo bi kao trebalo biti moderno doba. Jednakost. Napredak. Jesam li samo ja u pitanju pa samo ja čujem reči poput "očajna", "sama" na svakom koraku? Je li to samo ja izigravam terapeuta ženama, drugaricama, poznanicama, sebi? Ne kažem da mi to smeta. Želim da pomognem. Smeta mi ovakvo stanje u društvu. Smeta mi depresija i manjak samopouzdanja, bolest 21. veka koju ženski pol svakog dana prenosi. Zašto se širi i gde je počela ta greška u razvoju da jedna prosečna devojka misli da nije dovoljno dobra za jednog prosečnog tipa i da će ostati sama zauvek ako bude svoja? Stvarno? I pored Googla i otkrića da sve što mislimo/osećamo imamo zajedničko sa toliko ljudi na svetu? Ko je prvi rekao da moraš da izigravaš nedodirljivu kučku (čitaj: ludilo) da bi taj neko trčao za tobom?
Iskreno, muka mi je takvih članaka. Baš danas videh neki takav. "Deset stvari koje bi trebalo da uradiš da ga nateraš da juri za tobom." I preko 1000 lajkova i 500 komentara i Boga pitaj koliko deljenja istog drugaricama, koleginicama... Kad ste videli da bilo koji muškarac čita gluposti o tome kako da devojka juri za njim? Misle da je to smešno i glupo. I ne razumeju nas.
Ti "trikovi" predstavljaju jako pogrešnu stvar današnjih odnosa. Zašto bismo terali nekoga i igrali mu se sa mozgom da bi nas poželeo? Zar nije poenta da smo fenomenalne ovakve? Kad je to neki muškarac pročitao i kad je iskoristio termin "očajan"? Oni nisu krivi za to. Oni su svoji. I samim tim što toliko ne verujemo u sebe i u svoje sposobnosti i vrline, ne dozvoljavamo im da se lepo ophode prema nama i da ih i sami vide.
Bar 50 puta u protekla 2 meseca čula sam kako devojke nisu zadovoljne nečijim ponašanjem ali govore "Ćuti, bar nisam sama" ili još gore "daj šta daš".
Moj deda je šetao sa mojom bakom svakog dana u isto vreme i nijednom nije kasnio jer mu je rekla da to ne podnosi. I samo su se držali za ruke. I zaprošena je posle 3 meseca. Tata je za mamu išao peške nekoliko kilometara cele zime da je vidi na kratko. A sigurna sam da i vaše bake i mame imaju slične priče.
Ova 2016. bila je burna. Kako za mene, tako i za moje prijateljice. Termin "veza bez obaveza" postao je nova moda 21. veka. A znate li šta to znači? Da damo sve i da se otvorimo ali kao "Nećemo da se vezujemo, jer..." Jer šta? U čemu je poenta onda? Šta, kao zauzeti smo tobože svojim ultrazabavnim životima? Jer se plašimo da prvi kažemo da postoje emocije?
Moje drugarice su predivne devojke. Sve su prelepe, pametne, interesantne, jedinstvene i dobre. I sve imaju isti problem iako se prilično razlikuju međusobno. Na rubu su da se desi nešto, ali nikako da nađu neki okidač. I onda ostaju u tim polu-situacijama. Zovu me i kukaju i opljuju muški rod - dok im ne odgovore na poruku. Onda jovo nanovo. Ne javljaju nam se i mi pričamo jedna drugoj da "sigurno čekaju da se mi prve javimo" i onda 5 puta dnevno dobijem istu poruku: "Da li da mu pošaljem nešto?" Bože sačuvaj da se neko seti da postoji komunikacija i van poruka, uživo recimo.
Ona koja je odlučila da kaže iskreno da se zaljubljuje, ostala je bez ijedne poruke posle toga. Bez objašnjenja zašto je nestao. A tip je pričao da će je ženiti, ej! Ona koja se emotivno otvorila jer je odlučila da veruje dečku mlađem od nje, nekome s kim je toliko puta pričala iskreno o svemu, dobila je: "Hajde da budemo samo drugari". Zato što je malo zagrebala površinu i dozvolila da je upozna. A one koje drže do sebe i kao čekaju pravog.... I dalje čekaju. Iako su sve što muškarac može poželeti.
Oni muškarci koji su nama govorili da "nisu za vezu" eno našli su devojke, zamislite, prave devojke i postali dobri tipovi preko noći koji ih vode na sladoled i upoznaju sa porodicom.
A mi sedimo i kukamo. A mi mislimo da je do nas. I zato se ne plašim da budem sama. Jer to nije loša stvar. Loše je biti u polu-vezi. I da, imam nešto pametnije da radim od tipkanja nekom levom. I zato će sledeći stvarno morati da me zavoli. Mene, moje kučiće, mene bez šminke, mene nervoznu, mene u pms-u, mene nesređenu, umornu, previše nežnu, kontradiktornu, isto kao mene u najboljem izdanju. I naći će vremena. I za poruku, i za izlazak, i za sladoled i bioskop, i šetnju botaničkom baštom.
Zauzete sobom, a ne mislima "zašto se ne javlja". To nikome od nas ne treba. I nismo same. Imamo jedna drugu. Imamo stvari koje volimo. Imamo porodicu, ljubimce, društvo, interesovanja. Imam svoju inspiraciju.
I kad budemo upamtile ovakve stvari umesto tih glupih članaka, nećemo "mrzeti" likove. Pustićemo ih da vole nas. I to nikako neće biti obaveza. I time ćemo se izboriti sa 21. vekom. Bez "trikova i teranja da nas neko juri."

čekanje

Supermen

23:08
By nkuznecov
0 Comments

devojka

Zdravica

12:50
By nkuznecov
0 Comments

dečak

Susret

03:37
By nkuznecov
0 Comments

Izašao je iz trole
u vojničkoj uniformi
sa istim osmehom trinaestogodišnjaka
i visokom plavušom,
dovoljno nebitnom

da mi srce zaigra kao 2007.

Negde u parku iza crvenih zgrada
po prvi put
prestravljeni dečak
okusio je labelo od višnje na mojim usnama.

Stajavši na autobuskom stajalištu
zagledana u njih
gužvajući omot od Orbita i preostalih 250 dinara

Stežući strah u smrznutim pesnicama.

Čekala sam.

Izmišljeni dijalog se širio vazduhom

Dok su nam se pogledi na momente susretali u gužvi.

Osećala sam njegovo "žao mi je"

Peklo je

I znala sam prepoznati neistinu u crnim očima.

Napustili su nas

I povredili.

Muškarci iz naših pesama

prodali su svoje vreme

tim običnim devojkama

sa jednobojnom odećom i svedenom šminkom.

Ne eksperimentišu sa bojama, rečima, osećanjima, životom.

Ne igraju se više

nisu deca

i zato nisu ostavljene

One im prave društvo na njihovim dosadnim poslovnim sastancima

One se ne bune kad ih ne pozovu nekoliko dana.

One nisu neurotične umetnice.

Bezlične su i dosadne.

Lako zamenljive.

Neme.

Iste.

Moji kontrasti postali su preteški za njega.

Cveće u kosi i bodljikava crna ogrlica.

Plišani kaktus ranac i iscepane mrežaste čarape.

Plakanje i pisanje u pola noći.

Romantični filmovi i nasilne kompjuterske igrice.

Devojčica i kauboj.

Njegova nežna princezica u muškoj Batman pidžami.

Zaboravio je koliko je lepo buditi se pored nje.

Dok je odlazio bez pozdrava

U svoj dosadni stan

Sa svojom dosadnom njom

Gubila se svaka njegova laž

da mu nikad moje crvene kovrdže neće dosaditi

I da voli kad se obučem u sve boje jeseni.

Da ne može zamisliti jutro bez mojih sms-ova

da je ona samo drugarica.

Brisalo se naših 6 godina

I ljubav je izbledela u daljini.

Kao njegova plava majica koju još čuvam na dnu ormara.

Kao parfem od jagode na jastuku.

Kao još jedan promašen pokušaj da budem voljena

Kao život sa njim.

Kao život bez njega.

Nikad nisam volela plavuše.

alkohol

Poezija

18:21
By nkuznecov
0 Comments

erotika

Požuda

00:10
By nkuznecov
0 Comments

avanturista

Avanturista

01:55
By nkuznecov
0 Comments

,,Imaš još tri dana slobodnog vremena sa mnom, i onda se vraćamo u realni život, onda počinju obaveze'', govorila mi je dok je ležala sasvim gola na mojim grudima.
Disao sam ubrzano, uplašeno, znojio se i želeo da ta tri dana večno traju, želeo da nije kraj zime, želeo da ostane, da ostanem... Da ostanemo.
Prvi put sam bio sa njom. Njena čvrsta, donekle gumena koža, mlada i vrela, kupka od lubenice, miris vanile sa njenih šaka, šampon od mentola koji se osećao dok sam joj šaputao na uvo, sve se mešalo, taj miris savršeno je oslikavao njeno detinjasto ponašanje, komplikovanost, lepršavost...lepotu.
Uplaših se da sam se zaljubio na prvo vođenje ljubavi. Uplaših se da sam bio nespretan, loš, uplaših se da joj se nije svidelo...
A ništa nisam iz njenog govora tela mogao proučiti.
Prošlo je dva ujutru i bili smo sasvim sami u mojoj drvenoj kućici ispod planine. Napolju ledeno. Magla. Znao sam da će se alarm da je vraćam kući upaliti uskoro.
Dok je šaputala o proleću, obavezama, Bon Joviju, uspomenama sa reke iza nas, sportovima, njenom mačku, najomiljenijim Rafaello kuglicama, moj strah je sve više i više rastao.
Strah od nas, ljubavi, strah od parova, našeg grada, okoline, prestanka.. Najviše od nje.
Bila je tako mlada. Bili smo tako različiti.
Šta smo nas dvoje mogli držati u rukama? Koliko god da mi je govorila da neće nestati, video sam avanturistu u njenim očima.
Tražila je zabavu - ja ljubav. Tražila je nekoga - ja nju. Šta smo mogli sačuvati?
Zato sam je svaki put kad se pridigne da pogleda na sat stisnuo jače.
,,Gde misliš da si krenula sada? Ne može'', šarmantno sam je vraćao nazad dok se smeškala i ljubila me u obraz. Da je samo znala koliko anksioznosti donosi budućnost.
Proklinjao sam sebe što nismo vodili ljubav mesec pre ovoga.
A htela je. A mogli smo.
Proklinjao sve parkove koje smo prošli bez hrabrosti da je uhvatim za ruku. Proklinjao klupu iza škole na kojoj smo ostali do sred noći, gde se nije desio naš prvi poljubac. I svako veče. I celu zimu.
Kasnio sam, kao i svaki put u životu.
I prošla su ta tri dana.
Pa još mesec. I pet sličnih... Moj realni život je život bez nje. Njen realni život - ko će znati.
Uhvatim je ponekad u prolazu, sasvim dovoljno da mi se istog momenta vrati noć koju uporno sanjam, ta i mnoge druge koje sam pažljivo iscenirao u svojoj glavi.
I sasvim dovoljno da posle svuda osećam miris njenog šampona. I da mi lubenica postane omiljena voćka.
Sasvim dovoljno da u pabu punom prelepih devojaka ne vidim baš nijednu i opsedam deo Beograda u kome studira.
Gde je ona?
Ništa mi nismo mogli sačuvati.

ljubav

Uticaj

13:49
By nkuznecov
0 Comments

dečko

Pogovor

02:00
By nkuznecov
0 Comments

blizina

Tišina

20:57
By nkuznecov
0 Comments

borba

Tajna

00:28
By nkuznecov
0 Comments

boem

Sloboda

22:16
By nkuznecov
1 Comments

1994

Mreža

20:57
By nkuznecov
0 Comments

crvenokosa

Puž

18:56
By nkuznecov
0 Comments

Utorak je. Ona se budi u njihovom novom stanu, nagurana uz samu unutrašnju ivicu jako malog kreveta, licem okrenuta ka drvenom ramu. Ne ustaje zbog bolova u kičmi i pulsiranju koje oseća kad onako čvrsto zažmuri, mada to namerno radi. Pita se šta se desilo noćas i zašto ima tolike bolove i ogromnu modricu na podlaktici, iako je glupo pitati se nešto takvo. Sasvim joj je jasno.

Stan je mali, stare gradnje, sa visokim plafonima i reljefom oko lustera. Jednosoban. Nalazi se na prvom spratu jedne lepe stare krem kuće na Voždovcu. Nemaju balkon, koji joj nedostaje (imala je jedan predivan pun ruža dok je živela u roditeljskoj kući), ali zato ima iste takve ruže iz njenog detinjstva (ružičaste, ogromne i precvetale) tu u malom dvorištu, zaklonjenom od pogleda. Ulazna vrata vode u dnevnu sobu u kojoj se nalazi samo ogroman ormar, grejalica, mali noćni stočić, tv, radni sto i njihov krevet, koji je zapravo krevet za jedno, međutim nisu imali para za veći. Još uvek traže još nameštaja. Odatle se izlazi u hodnik koji vodi do kuhinje i kupatila, obe prostorije su premale da bi dve osobe istovremeno boravile unutra. Nemaju trpezariju. Svuda su razbacane njegove stvari, prazne paklice od plavih Pall Mall cigareta, istrošeni upaljači i neoprane šolje za kafu. Kosa joj smrdi na dim. Kovrdžava crvenokosa, žešći pasivni pušač. Na sebi ima samo njegovu plavu majicu i ništa više. Gaće su tamo negde na drugom kraju sobe.
Ne želi da izađe iz kreveta, ali, nažalost, previše joj se ide u wc. On je u kuhinji, razgovara telefonom, čini joj se sa majkom, pretpostavlja to po njegovom raportu šta su radili sinoć i šturom: ,,Da,da, doneću ti, u redu, u četvrtak ću doći, dobro smo, da, da...'' Poznaju se 8 godina, a i dalje oseća da je on samo stranac. Odlazi do kupatila, i viđa puža golaća, na plavim pločicama ispred tuš kabine. U pitanju je malecni pužić, beba, ne veći od 2cm. Govori mu to i smeju se činjenici da im mora biti kućni ljubimac, jer se oboje gade da ga sklone odatle.
-Kako ćemo da ga zovemo?
-Pretpostavljam Miško.
-Mogu li bar njega da nazovem Rile, jebote, to je puž. Daj.
-Brate, Rile je toliko odvratno da ga čak ni on nije zaslužio, zajebi. Kad budeš imala svog mačka, puža, ili šta god hoćeš, nazovi ga Rile, ma, nazovi ga i Đavo ako hoćeš uostalom, zabole me. I hajde ne zajebavaj se, skloni ga odatle, moram da stavim kafu.
Popili su je ne progovorivši ni reč, zatim je otišao do Maksija da kupi sebi viršle, i njoj Jafu, ako mu ostane para. Ostali su sami, ona i puž, čekajući ga. Razmišljala je o tome kako je on uopšte ne poznaje, čak ni posle 8 godina veze. Opet joj se plače. Cmizdra i pekmeza, kako bi on rekao. Sa njim je rasprava i to koje će jastučnice staviti. Pretvori se u svađu godine pitanje da li on želi čaj od kamilice ili nane. Guta knedlu, jer ne želi to isto i danas. Činjenica da više želi da ostane sama sa pužem nego sa njim u stanu je tragična.
Došao je.
Ne voli utorak.