Mislim da sam neverovatno sjebana
Jer želim milion različitih stvari
koje se ne poklapaju
I nikad i neće moći.
S jedne strane, da ne budem sama.
Nikako i nikada.
A onda samo hoću
Da napravim pauzu
Da pobegnem
Odmorim mozak
Ne javim se tebi, nikome, nikad.
Igram žmurke sa svima vama
Da me niko nikada ne nađe.



Kontradiktornost
To je moja najveća mana.
U isto vreme sam kao nešto srećna
I osećam taj najgori mogući bol
nešto u stomaku,
ta anksioznost koja mi govori
da, sada je lepo, ali plakaćeš posle, Natalija.

Možda, kada bih bila zavisna od alkohola
Droge ili cigareta
Umesto od tebe.
Možda, da sam slušala glas ljudi koji me vole
Umesto đavola u mom mozgu
Odmorila bih se na momenat
I imala neku kontrolu nad svojim životom.
Možda.

Jebiga.
Htela sam te videti, staviti crveni karmin i ugristi usne
Navesti te da se zaljubiš opet
Ne zato što te volim
Već zato što ne volim sebe ovakvu
Ovako bez tebe.
Voleti sebe?
Jebiga.
Počeću sutra.

Svakoga dana
Buditi se i ne osetiti te pored sebe
Čini da se osetim kao da mi je telo kilometrima udaljeno.
Negde je tamo, iza Knezove.
I dalje osećam dodir tvoje ruke na mom struku
I sećanje na sebe u tvom naručju
Na moju ruku u tvojoj
Konstantno me ubija.

I dalje te nalazim u svemu.
U mojim plućima,
Dok pokušavam da udahnem bezbolno
Ali svaka čestica sadrži tvoje ime
I svaka me guši.
Ispod mojih noktiju
Dok vičem, i grebem za slobodom.

Čudno je kako se tvoj miris razvlači svuda.
U svakom segmentu mog postojanja
Pivu koje pijem
Mom jastuku
Čak i u ukusu mojih usana
Čak i u poeziji
Koja je trebalo biti samo moja.

Vidim tebe i tvoje smeđe oči
Kako sede na mom krevetu
Kako kucaju na mom laptopu
Čujem tvoj glas u svakoj pesmi koju slušam
Osećam kako me povlačiš nazad
Svaki put kada je neko blizu mene
Kako mi ne daš da odem.

A ti si taj razlog
Što ne volim više
Nikoga
Čak ni ovu osobu koja živi ovde
Ispod moje kože
Nosi moju odeću
Krije se unutra
I pati.

Rekao si da ćeš otići uskoro.
Bilo je to upozorenje da se držim na distanci.
Da ostanem tu, na dohvat ruke
Da se ne bih razbila posle.
Biće lakše tako, mislio si.

Ali, došao si sa tim tvojim tamnim očima
Tvojim osmehom i pričama
Molile su da ti se približim
I poverovala sam da ćeš ostati.

I odjednom, daljina je značila nešto drugo
Tih nekoliko centimetara između mog i tvog tela
15 minuta vožnje do tvoje kuće
I tvoje: ''Čekaj me, evo me na Slaviji, sad sam tu.''
Kako si ikada mogao biti daleko
Kada sam te toliko čvrsto grlila?
Daljina nije bila ništa
Uplela sam se toliko čvrsto u tvoj zagrljaj.

Pretvarala sam se da imamo zauvek,
I pretvarajući se, poverovala sam u to.
Govorio si da ćemo voziti bicikle zajedno
A ja sam maštala o putovanju u Segedin,
pričala ti o svojim dnevnicima
Smejao si se, davao mi glupe nadimke
I to zauvek je bilo tu, u meni.

A nisi znao
Da se nisam osetila tako godinama
Da si me izneo sa kiše i sačuvao me
I da sam konačno videla sunce opet
Ali sam ti kroz osmeh govorila da ne brineš
Sasvim sam opuštena
Sve je u redu
Ja samo uživam u momentu.

Pretvarala sam se da imamo zauvek
I onda je došlo vreme da odeš
Dve nedelje nisi tu
A dve nedelje je previše kada sam brojala sate do tebe.

Govore mi da treba da budem srećna
I da pustim
Jedino što sam pustila je sunce, opet
I opet je hladno u maju.

I ti, dao si ono što je trebalo da mi daš
Da bi rekao da nije vredno.
Daljina je postala nešto sasvim drugo
Centimetri između tela su sada kilometri
Daljina si ti kome ne mogu ni da se javim
Ovo jutarnje svetlo bez tebe
I ono tvoje sa nekim drugim.
I sama pomisao da,
da sam se još malo pretvarala da sam opuštena.
Ne bih morala da se pretvaram
I možda bismo i imali zauvek.