Moji snovi su šetnje Kalemegdanom
i ti si reka
u koju se hodajući ulivam.
U tvojim smeđim očima
stoje zidine Petrovaradina.
Ti, gibraltaru Dunava,
otplovio si kilometrima od mene
noseći moje reči
fotografije
i šumove jedva poznatog glasa.

Pod tvojim prstima
crteži su dalekih krajeva.
Pokreti te odaju
suviše si moćan za ove predele
nisi za strmine
zemlja te sputava
i daljina je tvoje drugo ime.

Ti putuješ.
Stvoren si da osvajaš granice
nebeske putanje
istočne i zapadne jezike.
Izabrao si moje oči
skrivene iza naočara
izabrao trenutke sreće
na fotografijama
u moru slika
u okeanu imena
i odlučio da budem ona
kojoj ćeš dati
da ti uplovi u misli.

Za nas dvoje nije važno
što nikada nisi čuo moj glas.
Što nisi udisao mirise leta sa mojih zlatnih vlasi
i što naše ruke ne poznaju jedna drugu.
Naša blizina jača je
od precenjenih dodira
od razumevanja drugih
ekran nas spaja
i ti ne spavaš sam
i ja nisam sama.
Mi smo dve reke
ulivene i isprepletane
jedna u drugu
mi smo zajedno u mislima
i zato
mi smo blizu.

Ko drugi sme da mi zadire tako duboko?
Ko je dovoljno hrabar
da ispiše detinjstvo
perspektivu
nade
neizrečene delove sebe?

Daleki čoveče
svetski putniče
pre nego što odeš
ne zaboravi da se osvrneš
jer te čekam
da me vodiš.
Zajedno osvajaćemo granice i nebo
onom jačinom
kojom tvoje reči
svakoga jutra
osvajaju mene.