Dok idem ulicom
zabijenog pogleda u svoja stopala
prevrćem očima
na crveno na semaforu
na spore penzionere
i nervozne taksiste.
Sa slušalicama u ušima
i do kraja pojačanom
pesmom od Strouksa
rastrzana sam
umorna
istrošena
siva
neispavana
i bleda.
Prolaze i javljaju mi se
bulje u moj ranac
oči ili suknju
ili mi se samo smeškaju.
Slatka sam im
draga
mala
i mrzim ih sve.
Želim što pre
u prokleti narandžasti
prljavi autobus
da sednem pozadi
pored neke mlade osobe
i da nastavim da čitam
knjigu od 180 strana.
Muzika se nikad ne gasi
i uvek se čita.
Tišina je zla
jer me stalno ispituje.
Gde sam
jesam li
to što kao nisam
čega se plašim
šta me muči
i zašto lažem.
Tišina je sadista.
Kad je pesma gotova
vreba da me uhvati
poput strogog profesora
ili majke sa prutom u ruci.
Ja se ne dam.
dobro sam
lažem opet
branim se
nastavljamo ovako
u nedogled
i vidimo se sutra.