Postojiš u sopstvenom univerzumu nastalom između okretanja stranica nove Murakamijeve knjige.
I među gutljajima zelenog čaja sa limunom i medom.
To je miris tvoje kose u mojoj glavi.
Njegove reči su tvoje.
Ti si tu, u Natalizmu, u mom svetu gde šetamo svetloplavim trotoarima.
I skakućem za tobom i kikoćem se i žurimo da kupimo palačinke sa višnjama.
U svemu si onome čega nema oko nas, ali nije ni bitno.
Imaš tu odlučnost koju je imala moja prva ljubav, i njegovu veru u mene.
Osmeh poput onog drugog.
Tvoje oči su mozaik, sklop svega što izaziva strahopoštovanje i svi oni snovi u koje uronim posle čitanja omiljenih stihova.
Šarmantniji od Kristijana Bejla i veći gospodin od Hemfrija Bogarta.
A istovremeno mamin i tatin dečak koji najviše voli da utone u krem trosed sa svojom Natalijom i pusti je da izabere neki francuski film o (ne)mogućoj ljubavi.
Svakog dana me pratiš.
I ostaješ da paziš na moje kučiće kada nisam tu.
I ozdraviš moju temperaturu i prehlađene misli.
Ti si tu u mojoj glavi svaki put kad me zaboli u plućima pomisao da se nikad nećemo susresti negde na semaforu kod Doma Omladine.
I zato me neće ubediti da ti ne postojiš.
Jednostavno se kriješ u odelu Klarka Kenta.
Negde dok ne postanem opasno usamljena.
Uletećeš u moj život jednog dana.
Negde kad mi ponestane inspiracije i kad smetnem sa uma načine na koje bi me mogao usrećiti.
I čekaću te kad se ne vidi da čekam.
Negde između okretanja stranica nove Murakamijeve knjige.
I među gutljajima zelenog čaja sa limunom i medom.