Ne želi da izađe iz kreveta, ali, nažalost, previše joj se ide u wc. On je u kuhinji, razgovara telefonom, čini joj se sa majkom, pretpostavlja to po njegovom raportu šta su radili sinoć i šturom: ,,Da,da, doneću ti, u redu, u četvrtak ću doći, dobro smo, da, da...'' Poznaju se 8 godina, a i dalje oseća da je on samo stranac. Odlazi do kupatila, i viđa puža golaća, na plavim pločicama ispred tuš kabine. U pitanju je malecni pužić, beba, ne veći od 2cm. Govori mu to i smeju se činjenici da im mora biti kućni ljubimac, jer se oboje gade da ga sklone odatle.
-Kako ćemo da ga zovemo?
-Pretpostavljam Miško.
-Mogu li bar njega da nazovem Rile, jebote, to je puž. Daj.
-Brate, Rile je toliko odvratno da ga čak ni on nije zaslužio, zajebi. Kad budeš imala svog mačka, puža, ili šta god hoćeš, nazovi ga Rile, ma, nazovi ga i Đavo ako hoćeš uostalom, zabole me. I hajde ne zajebavaj se, skloni ga odatle, moram da stavim kafu.
Popili su je ne progovorivši ni reč, zatim je otišao do Maksija da kupi sebi viršle, i njoj Jafu, ako mu ostane para. Ostali su sami, ona i puž, čekajući ga. Razmišljala je o tome kako je on uopšte ne poznaje, čak ni posle 8 godina veze. Opet joj se plače. Cmizdra i pekmeza, kako bi on rekao. Sa njim je rasprava i to koje će jastučnice staviti. Pretvori se u svađu godine pitanje da li on želi čaj od kamilice ili nane. Guta knedlu, jer ne želi to isto i danas. Činjenica da više želi da ostane sama sa pužem nego sa njim u stanu je tragična.
Došao je.
Ne voli utorak.
