Sedeli su sami jedno naspram drugog stariji on i mlađa ona u bašti skupog restorana u nekoj skupoj četvrti pijući moje omiljeno belo vino. Čekali su omiljene mi morske plodove jedne večeri jednog četvrtka vetrovitog, sparnog četvrtka u nekom predgrađu jednog glavnog grada.

Zalutali ja apsolvent i umetnik, bez skupe kravate i aktovke bez posla bez nade i bez ljubavi sa pivom na stolu i sveskom u ruci, poželeo sam biti na njegovom mestu. Bila je tako lepa.

Njene suze i blagi jecaj prekinuli su muklu tišinu. Ona u haljini od tamnozelenog pliša pažljivo biranoj nekoliko sati sa dugim rukavima o koje je brisala maskaru slivanu po mekanim punim obrazima tužno i neutešno. Zašto je plakala? Pogledao je na sat uzvrpoljio se stavio ruku na lice i spustio glavu. Mirno joj je šaputao.

Posmatrao sam divnu crnku Kratke kose morsko plavih očiju staklenih od suza s tetovažom predivnog paunovog pera na ključnoj kosti kako jede, grca i kašlje i dalje tako otmena i dalje tako tužna.

Sedeo sam. Nisam joj mogao prići da je utešim ne ja. Koliko sam ih licemerni muškarac i sam rasplakao?

Umesto toga dižem čašu jeftinog točenog piva i nazdravljam: Za sve ostavljene. Za devojke. Za uništene nade i promašene pokušaje. Za ženske suze Talase prezrenosti i osude I nas, koje su udavile, utopile u njima. Nas tragične krivce, junake ljubavnih epova. Nas grešnike. Za svađe Za umetnike. Za krivicu. Za neostvarene snove. Za buru u njenim očima Za prelepo paunovo pero na njenoj bledoj koži.

Teško onom Koji živi sa tim Da je u bašti skupog restorana u nekoj skupoj četvrti jednog četvrtka vetrovitog, sparnog četvrtka u nekom predgrađu jednog glavnog grada počinio smrtni greh i rasplakao jednu ženu.