Ironična je.
Paradoksalna.
Hiperbolična.
Personifikovana.
Sve je to ona.
Najviše je moja.
Njena blizina mi prija nekada;
ume da šapuće najlepše ideje u 5 ujutru.
Navodi da uzmem duplu dozu valerijane
(I onda sam mirna).
Posmatra me dok na balkonu gledam penzionere, takmičare šahovskog turnira, u vreloj septembarskoj večeri
pa zviždućemo i navijamo, iz toplog zagrljaja preko puta.
Ljubomorno me čuva.
Provuče se tu i tamo kroz tatin i mamin monolog o poslu i mom studiranju, da me ohrabri da ne brinem.
Tu je da zazvuči tek toliko,
da znam da se prigušeno kikoće između 3 i 3 i 15 noću,
negde kad po narodnom običaju duhovi posećuju naše sobe...
Da se ne bih plašila.

Njena sveprisutnost me ipak pomalo steže.
Pasivno-agresivna, ne da me drugima.
Ona je nepobediva.
Čujem je u šljapkanju po barama u ulici vojvode Mišića...
I u parku ispod tvoga stana.
Viri u kapima jake kiše po plastičnom okviru prozora kupatila, dok ležim u kadi.
Svađamo se večeras dok krišom tipkam poruku tebi.
Namerno, zajedljivo pokaže koliko me ništa uvek porazi više nego sve drugo.
Ne mogu je zavoleti.
Nije da nisam pokušala...
Podmuklo ćutanje tera me da je razbijem vrištanjem, polupam najskupocenije ukrajinske čaše, vičem sve, sve, sve što hoću reći, sve što hoću čuti, pa da ponovim to, još jednom i treći, četvrti put, iz sveg glasa...
Isvađamo se do krvi, do lupanja vrata, do plača.
Ali uvek će ostati tu uz mene.
I nikad se nećemo rastati.
I nikad se nećemo voleti.

Znaš,
Kad dođe vreme da umrem
Obećavam,
U mutnoj raci u nekom selu dalekom
Ja biću spokojno i večno njena.
Znaš,
ja venem u želji
Da budem svoja - srećna i neverna.
Danas, neka otputuje daleko.
Neka imam blagu iluziju da ima nas.
Večeras je moja želja
(Između 3 i 3 i 15, dok duhovi čekaju da navrate)
čuti samo tvoj glas.