,,Imaš još tri dana slobodnog vremena sa mnom, i onda se vraćamo u realni život, onda počinju obaveze'', govorila mi je dok je ležala sasvim gola na mojim grudima.
Disao sam ubrzano, uplašeno, znojio se i želeo da ta tri dana večno traju, želeo da nije kraj zime, želeo da ostane, da ostanem... Da ostanemo.
Prvi put sam bio sa njom. Njena čvrsta, donekle gumena koža, mlada i vrela, kupka od lubenice, miris vanile sa njenih šaka, šampon od mentola koji se osećao dok sam joj šaputao na uvo, sve se mešalo, taj miris savršeno je oslikavao njeno detinjasto ponašanje, komplikovanost, lepršavost...lepotu.
Uplaših se da sam se zaljubio na prvo vođenje ljubavi. Uplaših se da sam bio nespretan, loš, uplaših se da joj se nije svidelo...
A ništa nisam iz njenog govora tela mogao proučiti.
Prošlo je dva ujutru i bili smo sasvim sami u mojoj drvenoj kućici ispod planine. Napolju ledeno. Magla. Znao sam da će se alarm da je vraćam kući upaliti uskoro.
Dok je šaputala o proleću, obavezama, Bon Joviju, uspomenama sa reke iza nas, sportovima, njenom mačku, najomiljenijim Rafaello kuglicama, moj strah je sve više i više rastao.
Strah od nas, ljubavi, strah od parova, našeg grada, okoline, prestanka.. Najviše od nje.
Bila je tako mlada. Bili smo tako različiti.
Šta smo nas dvoje mogli držati u rukama? Koliko god da mi je govorila da neće nestati, video sam avanturistu u njenim očima.
Tražila je zabavu - ja ljubav. Tražila je nekoga - ja nju. Šta smo mogli sačuvati?
Zato sam je svaki put kad se pridigne da pogleda na sat stisnuo jače.
,,Gde misliš da si krenula sada? Ne može'', šarmantno sam je vraćao nazad dok se smeškala i ljubila me u obraz. Da je samo znala koliko anksioznosti donosi budućnost.
Proklinjao sam sebe što nismo vodili ljubav mesec pre ovoga.
A htela je. A mogli smo.
Proklinjao sve parkove koje smo prošli bez hrabrosti da je uhvatim za ruku. Proklinjao klupu iza škole na kojoj smo ostali do sred noći, gde se nije desio naš prvi poljubac. I svako veče. I celu zimu.
Kasnio sam, kao i svaki put u životu.
I prošla su ta tri dana.
Pa još mesec. I pet sličnih... Moj realni život je život bez nje. Njen realni život - ko će znati.
Uhvatim je ponekad u prolazu, sasvim dovoljno da mi se istog momenta vrati noć koju uporno sanjam, ta i mnoge druge koje sam pažljivo iscenirao u svojoj glavi.
I sasvim dovoljno da posle svuda osećam miris njenog šampona. I da mi lubenica postane omiljena voćka.
Sasvim dovoljno da u pabu punom prelepih devojaka ne vidim baš nijednu i opsedam deo Beograda u kome studira.
Gde je ona?
Ništa mi nismo mogli sačuvati.