новембар 2016

devojka

Susret

03:37
By nkuznecov
0 Comments

Izašao je iz trole
u vojničkoj uniformi
sa istim osmehom trinaestogodišnjaka
i visokom plavušom,
dovoljno nebitnom

da mi srce zaigra kao 2007.

Negde u parku iza crvenih zgrada
po prvi put
prestravljeni dečak
okusio je labelo od višnje na mojim usnama.

Stajavši na autobuskom stajalištu
zagledana u njih
gužvajući omot od Orbita i preostalih 250 dinara

Stežući strah u smrznutim pesnicama.

Čekala sam.

Izmišljeni dijalog se širio vazduhom

Dok su nam se pogledi na momente susretali u gužvi.

Osećala sam njegovo "žao mi je"

Peklo je

I znala sam prepoznati neistinu u crnim očima.

Napustili su nas

I povredili.

Muškarci iz naših pesama

prodali su svoje vreme

tim običnim devojkama

sa jednobojnom odećom i svedenom šminkom.

Ne eksperimentišu sa bojama, rečima, osećanjima, životom.

Ne igraju se više

nisu deca

i zato nisu ostavljene

One im prave društvo na njihovim dosadnim poslovnim sastancima

One se ne bune kad ih ne pozovu nekoliko dana.

One nisu neurotične umetnice.

Bezlične su i dosadne.

Lako zamenljive.

Neme.

Iste.

Moji kontrasti postali su preteški za njega.

Cveće u kosi i bodljikava crna ogrlica.

Plišani kaktus ranac i iscepane mrežaste čarape.

Plakanje i pisanje u pola noći.

Romantični filmovi i nasilne kompjuterske igrice.

Devojčica i kauboj.

Njegova nežna princezica u muškoj Batman pidžami.

Zaboravio je koliko je lepo buditi se pored nje.

Dok je odlazio bez pozdrava

U svoj dosadni stan

Sa svojom dosadnom njom

Gubila se svaka njegova laž

da mu nikad moje crvene kovrdže neće dosaditi

I da voli kad se obučem u sve boje jeseni.

Da ne može zamisliti jutro bez mojih sms-ova

da je ona samo drugarica.

Brisalo se naših 6 godina

I ljubav je izbledela u daljini.

Kao njegova plava majica koju još čuvam na dnu ormara.

Kao parfem od jagode na jastuku.

Kao još jedan promašen pokušaj da budem voljena

Kao život sa njim.

Kao život bez njega.

Nikad nisam volela plavuše.

alkohol

,,Imaš još tri dana slobodnog vremena sa mnom, i onda se vraćamo u realni život, onda počinju obaveze'', govorila mi je dok je ležala sasvim gola na mojim grudima.
Disao sam ubrzano, uplašeno, znojio se i želeo da ta tri dana večno traju, želeo da nije kraj zime, želeo da ostane, da ostanem... Da ostanemo.
Prvi put sam bio sa njom. Njena čvrsta, donekle gumena koža, mlada i vrela, kupka od lubenice, miris vanile sa njenih šaka, šampon od mentola koji se osećao dok sam joj šaputao na uvo, sve se mešalo, taj miris savršeno je oslikavao njeno detinjasto ponašanje, komplikovanost, lepršavost...lepotu.
Uplaših se da sam se zaljubio na prvo vođenje ljubavi. Uplaših se da sam bio nespretan, loš, uplaših se da joj se nije svidelo...
A ništa nisam iz njenog govora tela mogao proučiti.
Prošlo je dva ujutru i bili smo sasvim sami u mojoj drvenoj kućici ispod planine. Napolju ledeno. Magla. Znao sam da će se alarm da je vraćam kući upaliti uskoro.
Dok je šaputala o proleću, obavezama, Bon Joviju, uspomenama sa reke iza nas, sportovima, njenom mačku, najomiljenijim Rafaello kuglicama, moj strah je sve više i više rastao.
Strah od nas, ljubavi, strah od parova, našeg grada, okoline, prestanka.. Najviše od nje.
Bila je tako mlada. Bili smo tako različiti.
Šta smo nas dvoje mogli držati u rukama? Koliko god da mi je govorila da neće nestati, video sam avanturistu u njenim očima.
Tražila je zabavu - ja ljubav. Tražila je nekoga - ja nju. Šta smo mogli sačuvati?
Zato sam je svaki put kad se pridigne da pogleda na sat stisnuo jače.
,,Gde misliš da si krenula sada? Ne može'', šarmantno sam je vraćao nazad dok se smeškala i ljubila me u obraz. Da je samo znala koliko anksioznosti donosi budućnost.
Proklinjao sam sebe što nismo vodili ljubav mesec pre ovoga.
A htela je. A mogli smo.
Proklinjao sve parkove koje smo prošli bez hrabrosti da je uhvatim za ruku. Proklinjao klupu iza škole na kojoj smo ostali do sred noći, gde se nije desio naš prvi poljubac. I svako veče. I celu zimu.
Kasnio sam, kao i svaki put u životu.
I prošla su ta tri dana.
Pa još mesec. I pet sličnih... Moj realni život je život bez nje. Njen realni život - ko će znati.
Uhvatim je ponekad u prolazu, sasvim dovoljno da mi se istog momenta vrati noć koju uporno sanjam, ta i mnoge druge koje sam pažljivo iscenirao u svojoj glavi.
I sasvim dovoljno da posle svuda osećam miris njenog šampona. I da mi lubenica postane omiljena voćka.
Sasvim dovoljno da u pabu punom prelepih devojaka ne vidim baš nijednu i opsedam deo Beograda u kome studira.
Gde je ona?
Ništa mi nismo mogli sačuvati.