Prazna.
Šuplja.
Duša mi je iscurela
usled konstantnih ubadanja
u moju unutrašnjost.
Razlila se
razbolela
preplavila me
i zatim isparila.
Ne osećam.
Možda je i tu negde
zatvorena poput stene
i nema empatije za moj bol.
Nekad sam toliko mrzela da plačem
a sada su suze samo radi reda.
Kad bol uđe duboko
ozbiljno i strašno
samo ostane tu.
Na njenom mestu.
Srce je prebijeno
do te mere
da leži onesvešćeno.
I ne boli.
Ništa više ne može
da pomeri
sa nulte tačke.
Nadam se da se oporavlja
i da će se vratiti
da opet pišemo zajedno.
Do tada,
dišem dušom ovog grada
mislim tuđe misli
kupim njihove brige
i moj najveći san
je da se probudim.