Kada postaneš pesnik
ti okačiš traumu
na slabašnom papiru
sa znakom upozorenja
čitajte
ne dirajte.
Samo neki to poštuju.
Kada postaneš pesnik
jedini trenuci
kada dišeš
su noćne depresije
i guraš
guraš
guraš sebe da ih osećaš
izbaciš kosti
na spoljašnju stranu
i grebeš
kopaš
kucaš.
Kada postaneš pesnik
plač
postaje sloboda
postaje stih.
Kada postaneš pesnik
tuga
ima nova značenja.
Zato nije bitno
šta ste mi uradili.
Zato nije bitno
imenovati
shvatati
plakati.
Meni ne treba vaš svet.
Kada postaneš pesnik
telo je vruća neobrađena zemlja
kojoj treba kiše
da bi mogla rađati.
Povređuju te samo onoliko
koliko povređuješ papir.
Kada postaneš pesnik
istina manje boli.

Oni koji se ne sećaju.
Oni, koji leže tamo negde, spokojni
na mestu gde se zaboravlja
koliko pritiska teret tela
mesa
koliko je težak svaki gram duše
i šta je strah od vremena i rokova.
Oni spavaju.
Ne čuju jauke i krikove
kao ni grcanje u noći
kuckanje srca poput časovnika
o smrtnosti
i pobuni protiv nje.
Zbog njih
mi prosimo dane
tražeći sitne parčiće smeha
da zavaraju oblake strahova.
Mi ne kupujemo ništa utorkom
posećujemo sumorna mesta po pljuskovima
bojimo se crnim
i razboljevamo.
Kako da imamo sreću
kad smo je prodali
okačivši je njima na vrat
za srećan put?
Oni, čija imena više ni ne izgovaramo
bez ustezanja
i podele vremena
na pre i posle.
Više se neće vraćati
i molitve ne znače
samo ostaje stolica sa leve strane stola
kao i velika soba
koja miriše na staro drvo
hladnoću
i smrt.
A mi? Mi smo prazni
poput njihovih ogledala.
Nemamo ni tišinu.
Nespokoj starog života proganja nas u neprijatnim šumovima u vatri.
Oni, koje ponekad toliko mrzimo
jer nisu čuli
zvuke odrastanja.
Oni kojih nema da nas vole
ovde dole.
Oni naši
veliki ljudi
dobri ljudi
bivši ljudi.
Oni koji se ne sećaju.

"Šta osećaš danas?"
Kao prvo pitanje
koje ti postavi psiholog
verujući da možeš da znaš
iskažeš
izlečiš.
To je takođe i ono što pitam sebe
kad god želim da napišem nešto.
Mora biti duboko.
Mora biti stvarno.
Mora boleti.
Zar mora?

Šta ako su tu samo prazni dani
gde osećaji lebde
"svideo mi se grašak koji sam pojela"
"preumorna sam za teretanu"
Šta ako sam mlaka danas
znači li to
da mi nema pesme?

Vidiš
Sokrat je izjavio
verovatno u pospanom
ili pijanom
možda i blago depresivnom stanju
da, posle smrti,
on više nije Sokrat
već samo zemlja
koju treba vratiti zemlji
i da nije bitno
gde će biti sahranjen.

Šta ako
Natalija bez pesme
nije Natalija
već samo telo
rob samog sebe
i funkcija koje mora da obavlja?
Onda
je li to odgovor na pitanje
mora li da boli?

Stvarno nije bitno
jesam li živa večeras
ili samo
eto tako
kao ima me ponegde
u delovima dana
recimo predveče
kad stan nije prazan
ili kad izađem među ljude
i stvarno nije bitno
ni ko sam ja danas
jer
uvek će Lipovačka šuma biti zlatna u oktobru
i konji će pasti travu tu na poljani iza drveća
beli i crni
kao oni koje smo jahale
Nastasija i ja
kao kad sam se jako jako plašila
ali bila toliko srećna
hej, ovo je nešto novo
ja volim novo
i znaš šta
sviraće violine
i ljudi će mahati
i ljudi će putovati
i ljudi će plesati
sedeću na sunčanoj strani sveta
i čuće se smeh
i biće boja na mojoj kosi, koži
na meni i oko mene
i zato nije bitno
jesam li živa večeras
ili samo eto kao ima me
malo pijana i mnogo tužna
i znam
To su faze
biće i one druge uvek
nimalo pijana, opijena, srećna
kad vidim lišće u boji
kad vidim životinje
kad vidim tebe
kad ne budeš daleko
kad obojiš
kožu, misli, mozak
kad me poljubiš.

To što vidiš i čuješ
to je gomila sastavljenih delića
nekog davno slomljenog ogledala
sa svojih sedam godina nesreće.

Ljudi koji misle
da mogu birati neke stvari
nikada nisu ostali sami
u svojim mislima.
Sami u zatvoru svog mozga
sami sa svojim željama.

Ne možeš ni da naslutiš
šta koji deo znači - kakvo lišće
i kakvi plodovi rastu iz ovoga.
Vuče li ovo biće svoju tamnu senku
koja joj narušava sunce
ili pak samo slobodna plovi
bez tamnog oblaka?
Da li je prošlo tih sedam godina?
Ne znaš.
Nisi je video po danu.

Možeš li da napišeš priču
o zemlji nikad upoznatoj
tako sigurno
kao da si bio u njoj?
Možeš li se ne osećati strancem?

Možeš li da razumeš
značenje pesme
na tebi nepoznatom jeziku
možeš li znati
smisao svega
i možeš li je analizirati?

Da li nas dvoje
čujemo muziku na druge načine?
Da li znaš
da li si uopšte dobar
u stvarima koje nikada nisi probao?

Možeš li naučiti strani jezik
dovoljno
za razumevanje jedne pesme?

Bio je veći ranije. Sa svim svojim nepoznatim licima, rukama i nogama. Bio je privilegija potreba bio je šareniji i svetliji. Ja tada nisam bila siva. Gledali su napred a ne dole i smejali su se meni i na mene
na onaj nevin neki malo više ljudski način. Tada sam volela tramvaje Lego kockice i happy meal. Popodne bez njihovog smrada od previše rakije Bez starosti. Popodne sa roditeljima. Sada je kasnije Možda previše kasno I šetnje bulevarom su uz 105,4. i Cheta Fakera i njih dvoje sada nisu tu. Lakija više nema. Kiša je. Ulice su iste. Prosjaci sede na kartonskim kutijama smrznuti i pokisli. Sami smo. Sada znam koliko treba peške od Hrama do Terazija i onda busom nazad. I sada mi se osmehuju. Nije nevino. Nije lepo. Nemam više sve petice. Ne, zapravo imam. Samo više sve petice nisu tako dobra stvar. I ne mislim da je Mek na Slaviji nešto posebno. A ni Zoo vrt. Znam kako Zemun izgleda i videla sam labudove na keju. Nisu tako veliki. Nisu tako sjajni. Prolaze sinovi silovanih majki i kriju svoje traume. I sada znam. I sada vidim. I ne volim više. Kasno je.

Mrzim kišu.
Mrzim osećaj kada mokre kapljice zaobiđu kišobran i padnu mi tačno na potiljak
i mrzim mokre dodire
kao i one druge vrste.
Za sada
želim da nije veče
da prestane da pljušti na mene
i da se sklupčam negde
pa otplačem svoju samoću.

Voleti je slično udomljavanju starog psa
koga paziš i gledaš
dok u podsvesti znaš
da uskoro dolazi kraj
da uskoro dolazi pljusak
i da će ti se srce otcepiti od grudi
i poleteti
za svim izgubljenim delovima
ali ipak ga ne daš.
Tvoj je.

Šta je gore
uzeti bol u svoje ruke
preživeti knedle u grlu
izdržati anksioznost
ili ga nikada ni ne osetiti?

Šta je gore
pokisnuti i plakati i trpeti
ili nikada ne napustiti
svoje stakleno zvono?

Vatreno crvena boja kovrdža uz talase narandžastih pramenova odraz je žudnje za suncem, morem toplinom i strašću. To što ne raste dovoljno
verovatno znači da još uvek nisam ni ja sama porasla. Svetle obrve, meka koža i obrašćići to su samo ruski geni to je moj deo Odese. U očima se nalazi moj grad - velika stara kuća preko puta pruge reka, porodica i ljubimci. Zelene su i smeđe, šarene poput detinjstva u malenom gradu. Nos kao najprijatniji mirisi šumskog voća i vanile soka od zove lipe ispod balkona. Na usnama su omiljeni pisci Šekspir i Antić i Majakovski njihove nežne, njihove grube reči. Uši su ljubav prema rok muzici, francuskim filmovima, italijanskom i nemačkom jeziku kao i nespretni sopran tokom tuširanja. Ruke su ožiljak iz drugog razreda prilikom pada sa bicikle prvi put u bolnici čitavih nedelju dana prva trauma i dokaz da sam sada hrabra. Grudi nisu grudi već odraz velikog i nesebičnog srca. Krivina od struka do kukova nemirnost je želja za konstantnom igrom plesom, pokretom i putovanjima. Moje obline to su moje omiljene boje. Stomačić je odraz ljubavi prema sladoledu od vanile lazanjama i svim slatkišima ovog sveta. Niska sam jer se plašim visina i brzina svega dalekog i želim svet na dohvat ruke. Osmeh i zašto ga imam, a zašto ponekad nedostaje Sve to je za proučavanje prstima, usnama, glasom, slušanjem,
brigom i zagrljajima. Sve to moje je telo
sve to sam ja i ništa manje ne sme i ne može biti dodir.

Nisam bila svesna svoje egzistencije kad sam bila dete.
Kad sam kao odrasla
Trudila sam se da je ignorišem.
Možda je to refleksija mojih radnji protiv sebe.
Ako me nema, ne radim ništa loše.
Ali, tu sam, uvek sam bila tu.
Kao i svi ostali.
Ipak, ne mogu reći da sam bila usamljena.
Ne mogu baš ni reći da jesam sada.
Očigledno je da postoji neko čudno osećanje izolovanosti i stisnutosti u sebe, ali, ne bih ga baš nazvala usamljenošću.
Sad već mislim da postoji izbor koji dovodi ljude do ovog osećanja.
Osećaj nepripadnosti i viška.
I sad ne osećam da pripadam.
U ovom svetu, oko ovih ljudi, na ovom delu Zemlje...
Zašto?
Ljudi se često ponižavaju, na mnogo različitih polja u životu.
Oduvek.
I ja to ponekad radim - ja to verovatno sada radim.
Onda pričaju o tim stvarima.
Oni rade protiv sebe.
Protiv svoje okoline.
Oni žive za akciju.
Akcije... Ne kritikujem ih, zapravo.
Ovo što sad radim je akcija.
Čak i pišem. To je još jedna.
I ona finalna - zaustavljanje.
Akcije kao beg odavde.
Akcije kao zaboravljanje da naša egzistencija mora imati kraj.
Akcije kao borba protiv straha od smrti.
Možda je sve izbor.
Čak i pripadnost.
Čak i ludilo.
Možda čak i život.
Želim da mogu da ga biram.

Zaboravljeno je poput mokrih opušaka u barama po ulici.
Kao odsečeni ispucali vrhovi rascvetale kose.
Polomljene sijalice, iskorišćene i bačene.
Zaboravljeno je
poput onih stvari koje su odslužile svoju svrhu.
Sedam grešaka.
Haotično brze, jedna za drugom, četvrtom, šestom.
Oči dubine Bajkalskog jezera
i avion koji se survao u njih.
Nezavršeni stihovi razbacani po rokovnicima.
Zaboravljeno je.
Reči sada koštaju trideset hiljada
a više ništa ne vrede.
Poezija je mrtva.

Tvoja sestra, trovana depresijom suši kosu pored tebe i jeca uz zvuk fena.
Da li si znao koliko me boli kad neko ode bez pozdrava?
Da li si znao da se to već desilo kada je On otišao u Novi Sad i postao jedna ogromna tišina i bolna fleka?
Da li si znao koliko je bolelo svako ne volim te izrečeno pogledima?
I ono ,,ja sam kreten''
,,vezuješ se za pogrešne ljude''
..naivna si''
Da li si znao da sam slomljena ne znajući da li je dobro, i to što nije tu da me vidi
sa jednom ljubičastom i drugom sivom čarapom
bez maske, bez nacrtanih obrva
sa iskrzanim ružičastim lakom
koji mi stoji na povređenom palcu već dve nedelje?
Odlasci su ono što me boli.
Odlasci su ono što me plaši.
A možeš da odeš iako si tu.
Ne znači mi ništa ta famozna ljubav, ako vidite da se raspadam i i dalje vas nema da me pokupite.
Ne značite mi, ako ne možete da mi dovedete moje pse koji su mi sve na svetu dok jecam za toplim dodirom i razumevanjem
koje mogu da primim samo od životinja.
Čak i da možete znati kako se osećam
to mi ne garantuje razumevanje.
Po čemu je pokušaj da odletim odavde interpretiran kao umetnost?
Zato
baš zato
u našim zgradama
fakultetima
kafićima
ljudi kao ja i kao vi
svakodnevno umiru.
I ne moraš biti na Novom groblju u Lajkovcu i trunuti
da te ne bi bilo.
Možeš samo da budeš budala koja se izgladnjuje,
pravi pogrešne odluke
i piše umesto da nekad
nekako
završi fakultet.
A vi?
Šta biste vi uradili, samo da smete?

April.
Doneo je previše polena, ponešto više slobodnog vremena
slobodnog da se isključim od sebe
doneo je strah od neizvesnosti nadolazećeg leta
u moj mirni crno-beli svet.
Ostajem u kući nekoliko dana više
ne razmišljam pozitivno
jer se trudim ne misliti uopšte
uranjam u svetložuto krzno dva ogromna kučeta ležeći na vrućem betonu
zatvorenih očiju
udišući plavi jorgovan
i čekajući još nedelju dana do puta na planinu.

April.
Dani kad sam okružena poznatim
ljudima, stvarima, životinjama
i da zažmurim mogla bih napamet proći sve ulice
centra ovog malog grada
i opet znati ko je gde mene video
u crnoj haljini i pocepanim starkama
sa dva kučeta i pet prijatelja.

April.
Utopija mog života.
Stagniranje
lebdenje
buđenje.
Samo me čeka da se otkačim
i poludim kao i svake godine
u očekivano vreme.


April -
- moje zatišje pred buru.

Večeras ću
razbiti saksiju
isprosipati flašu Coca Cole po tek očišćenom bordo tepihu
sve ih izgurati iz sobe
zaključati se
vrisnuti u jorgan
tako prodorno
da ću ostati bez glasa.
Zatim ću zinuti
i nečujno plakati
gledati
očekivati nešto
nešto lepo
nešto bolje
jednu jedinu stvar
otvorena vrata
vapiti za njima
ovako zaključana na prvom spratu
u desnom ćošku sobe
u desnom ćošku kreveta
pokrivena
izolovana
ovako sama.
Večeras ću kopati
po starim
donekle zaraslim ranama
bez nalaženja puta
volje
smisla.
Večeras ću nestati u sebi.
U grcanju patetične, napaćene
naporne, naivne
mekane duše.
Večeras ću ogoljena pred svetom čekati da me neko uzme u ruke
dobro izubija
pretrese
i nađe u meni
bar malo čvrste podloge.
Ništa neće izaći -
- toga nema u meni
prazno je.
Večeras
možda samo pesma.

Neću da znam
da je sada
i samo malo
sasvim malo
skoro ništa
dovoljno
i dosta.

Neću da misle
da ja mislim
da sam zadovoljena
fragmentima njihovih duša
momentima afekcije
promenama raspoloženja
emotivnim rolerkosterima.

Neću da ,,ugrabim''
pola sata
da se prilagodim
i da pravim kompromise
sa sopstvenim osećanjima.
Gde su oni?

Neću da čekam.
Neću biti strpljiva.
Bolno je ne očekivati -
još gore od suprotnog mu.
Možda to znači dobijanje ničega
gde ništa postaje dobro.
Ništa
već i imam.

Neću da boli.

One imaju svetlo roze
zelenu
i modro plavu boju kose
i crtaju srce od ajlajnera
na levom obrazu.
Nose čarape različitih boja
ljubičaste  pelerine
slušaju samo nekomercijalne stvari
u svojim čudnim sobama
sa modernom
apstraktnom umetnošću
crtaju
fotografišu
slikaju
boje
umazanih šaka od tempera
ćutljive su
a lude
i tako slatke.
I vole njihovu posebnost
i harizmu.
Lože se na filmove koje im predlažu
vode ih na recitacije
izložbe
performanse
i zato se uvek zaljube
u samo takve devojke.

Koliko god želela
biti inspirativna umetnica
svestrana
impulsivna i luda
ne uspevam pobeći od osećaja
da sam možda čak
suviše staromodna
a detinjasta
depresivna
i konstantno nezainteresovana.
Samo pišem.
Sa običnim interesovanjima
hobijima
i emocijama.
Previše obična da bih bila nečija.
Previše stvarna
emotivna
dostupna
nežna
bliska
previše ja
i premalo moderna devojka
da bih ikada
možda
i mogla biti voljena.

Dok sam srećna
tada mislim
da sve može biti poezija.
Iskrzani lak sa plavim šljokicama
na mekanim dečijim rukama
februarsko sunce
pas koji ti prilazi u parku
Milford od crvene pomorandže
šarene zgrade načičkane jedna na drugu.
Nekad
samo tebe vidim
u mojih stihovima
i van njih.
Akteri u pozorišnim predstavama
filmovima
i romanima
naprasno dobijaju tvoj lik.
Čak i grickanje noktiju dečka u troli preko puta mene.
I ono o čemu peva Leonard Cohen.
Svačije crne oči
i svaki čovek iz mojih stihova
ulio se u sklop tebe.
Razbijaš mi potrebu
da možda i odustanem od poezije
za kojom ionako ne mariš
terajući me da ja
budem neka druga ja.
Osećanja uništavaju pesme
dajući im depresivan ton
pomalo sumoran
romantičarski
jer svaka ljubav
poprima epske razmere
svojim autorima
dok smo groteska drugima
onima bezosećajnima.
I zato bih
isto onoliko koliko želim svoj prvi korak
htela da, bar na kratko,
nestaneš iz mojih pesama
i sa sobom odneseš
svu svoju harizmu
pod ruku sa mojom haotičnošću.
Osećanja uništavaju pesme
baš onda
kada je najpotrebnije pisati
o bilo čemu sem o tebi.
Na primer
nečemu poput ispita iz
južnoslovenskih
u Sali Heroja Filološkog fakulteta
na kome se sada nalazim.

                                                                    Edvard Munch - Melancholy

Zasađen mi je u stomaku
ili ispod kože.
Možda čak u crevima?
Bubrezima?
Ne znam.
Svakako je tu.
Čak ni kiselina iz želuca
ne može dopreti
do tog ušuškanog tumora
bolnog objekta u meni.
Osećam ga poput teškog
tamnosivog mokrog kamena
i poput takvog
on me vuče na dno.
Zato dani i jesu sivi i hladni.
I zato je sve teško.

Hrani se čežnjom
koju za doručak
ubacujem kašikom
svaki put kad ne dobijem
ono što želim -
neko osećanje
empatiju
lepu reč.

Ili, možda mu hrana i ne treba
pa jednostavno opstaje zahvaljujući momentima praznine
poput dementora isisava mi dušu
i raste svakog dana
u kom nastavljam sa neosećanjem ljubavi.

Sve što želim je da ga povratim.
Neka leži u blatu ispred mene
neka se smanji
neka nestane.
Sivi teški mokri kamen
moja melanholija
dokaz nečijeg prisustva u meni.
Ne želim te više -
želim da plivam
jedem
volim
letim
želim da zaboravim.

Ukrao si moje leto.
Obojio si jun
oblacima sivila
nevremenom
i ledenom kišom.
Nisam okusila lubenicu
i nisam trčala po prirodi bosa
u beloj pletenoj haljini.
Jul, njega si potopio
okeanima samosažaljenja.
Zadimio si me
zaklonio od sveta
i tako slepa
nisam videla nebo
nisam videla moje omiljeno
sunce u avgustu.
Ukrao si moje leto.
Sve što sam želela u septembru
je biti željena.
Sve što sam videla
u savršeno jasnim
tamnim očima
bio je mrak.
Ukrao si moje leto.
Oslepeo si mi čula
do tih momenata
kad ih ni flaša crnog vina
nije mogla oživeti.
Ukrao si mi leto,
a sve sam poredila sa tobom.
Tvojom visinom i osmehom
omiljenom pesmom
i bojom glasa.
Volela sam kradljivca sunca
mnogo više
od osećaja slane vode, osmeha
od prstiju u belome pesku
toplog povetarca i zalaska sunca
od točenog sladoleda
menjala sam sve što sam bila
za odbegli ideal
za lopova.
Ukrao si mi leto
i nije ti bilo žao.
Ne pričaj mi sad da brineš
sada iz hladne sobe
skupljajući snagu
za nova osvajanja.
Ne želiš me sad -
sada ti je dosadno.
Malo ti je belog snega iz tvog dvorišta.
Potrebno je još čarolije
i hoćeš januar na poklon.
Znaš
da uvek opet mogu
da se sledim
od tvojih reči.
Hoćeš da ti izigravam anđela u snegu.
Da mašem poput lutke
da ostanem u staklenoj
snežnoj kugli
da pada po meni
i da se smrznem
samo za tvoju zabavu.
Ne želiš me sad -
samo ti je dosadno.
Ukrao si moje leto
i dolaziš
da uzmeš i januar.
Ovoga puta
nema poklona za tebe.
Ovoga puta
sebe ti neću dozvoliti.

Zaljubljenost
daleko je od reči
koja može opisati
prejak udarac u tvoje srce.

Ona je vrsta adrenalina
poput bandži džampinga
najkraćeg intenzivnog leta
koga se ne sećaš
dok visiš nad okeanom
poput obešene lutke
zarobljene
dok gledaš u svoj odraz
znajući da je prošlo
želeći
čekajući
samo jednom
samo još jednom
samo malo
samo da vidiš
samo još jedan sat
još jedan dan
iako se plašiš
umireš od straha
da padneš
da se ne otkačiš
da umreš
samo da letiš.

Daljina mnogo više boli od tog udarca.

Navikla sam na rastanke.
,,Srećan ti put
vidimo se opet
javi kako si stigao
piši mi
misliću na tebe.''
Navikla sam na ekran
ljubav preko žice
magiju kojom
ponekad
u snu
uspevam da pretočim
glasove u dodire.

Ali
ponekad
ne uspeš da sanjaš
i udaljenost te nečujno ubije
iz najbolje namere.

Reči
koje su sve što imam
nemaju moć
da popune rupe između prstiju
one najtoplije
ne mogu me zagrliti
kada se smrzavam noću
sama u svemiru
ne mogu izgraditi tvoj lik
detalje
ne postoje one za tvoj miris
polumokru crnu kosu
mekoću usana
i moju budućnost
iz tvog pogleda.

I odjednom
sve što znači je tamo
nestao si
poput kratkog leta
i nisi tu gde jesi
i umesto poljubaca
i držanja za ruke
opisujem ti svoj dan
prazan dan
opisujem šta sam gledala
čitala
kuvanje našeg omiljenog jela
i ne govorim ti
o suzama
kad se ekran zaklopi
pričam o svojoj kući
koja više nije moja
ne bez tvog pevanja u tušu
ne ovako tmurna i tiha
ne bez tebe.

Zaljubljenost
daleko je manja reč
od opisa tebe
kilometrima daleko
dok ležim
i pokušavam
da popunim rupe između prstiju
da osetim tvoj zagrljaj
i stvorim ti telo
poezijom.