Želeli su me upoznati radi reda
bez stvarnog znanja
šta radim sredom popodne
koje su boje zidovi moje sobe
o čemu mislim kad se pospana
nasmešim
i okrenem glavu
i najviše interesovanja bilo je
njihovo isprazno
,,E, šta radiš?''
samo želeći da
da budem brza i kratka
da zaćutim
i čujem lavinu samoprezira
nerazumevanja
i njihovih problema.
Želeli su da me dodirnu
samo na skrivenim mestima
bez dodira mojih šaka
obraza, stopala
bez onog čvrstog zagrljaja
,,da nam kosti pucaju''
,,da me stegneš kao kaladont''
kao kad smo bili deca
kao kada smo se stvarno voleli
kao kada je nečiji dodir ruke bio
naivan a mnogo, mnogo veći
nego hvatanje za intimne delove
koji su sve, samo ne to.
Postalo je intimnije
samo razgovarati.
Bila sam sve
slobodna, stidljiva, duhovita,
brižna
bila sam psihijatar i psiholog po
potrebi
član porodice
najbolji prijatelj
samo,
još uvek,
nisam bila upoznata
nisam bila dodirnuta
nisam bila nečija.
