Čija je greška
to što ne vidiš svet
onako kako to želiš?
Ko je kriv što vučeš unaokolo
svoje nezadovoljstvo i mizeriju
ne bi li je odbacio u neku močvaru
duboko na dno u mulj?
Tvoji grehovi, stranputice i opasne odluke
ne definišu tebe sada.
Sad si samo figura
izvajana od prošlosti
i niko ne vidi
otiske nečijih prstiju
na mestima gde ti je koža zapekla.
Samo ti znaš
čije su ih ruke napravile,

Neka te ne rastuži
decembarska popodnevna kiša
nedostatak zvezda u mračnoj zimskoj noći bez snega
odlazak iz rodnog grada
neka te ne definišu
prošlost i trenutni naleti depresije.
Nemoj vući svoje greške
ostavi ih
konačno
u ovoj pogrešnoj godini
negde na neku zaleđenu njivu pored puta
i ne okreći se.

Uvek postoji pravi izbor
i nekad je dobro skrenuti levo
iako nisi pošao tim putem.
Dozvoli sebi da opet pogrešiš
da ideš
samo da kreneš odavde
i da se izgubiš
ne krivi sebe i život
ako baš moraš
svali sve na nemarnu mladost
i sledećeg decembra opet baci svoju tugu
na neko drugo mesto.
Samo nastavi da ideš.

Seti se
da nam se za sedam godina
kompletno menja koža.
Nestaće ožiljci
i nestaće sećanja
postaćeš opet mlad u tridesetoj
očišćen od svega
mirišljav i čist
srećan
na nekom novom putu
koji još nisi video.
Čija je greška
ako ti želiš da ostaneš?

Dok idem ulicom
zabijenog pogleda u svoja stopala
prevrćem očima
na crveno na semaforu
na spore penzionere
i nervozne taksiste.
Sa slušalicama u ušima
i do kraja pojačanom
pesmom od Strouksa
rastrzana sam
umorna
istrošena
siva
neispavana
i bleda.
Prolaze i javljaju mi se
bulje u moj ranac
oči ili suknju
ili mi se samo smeškaju.
Slatka sam im
draga
mala
i mrzim ih sve.
Želim što pre
u prokleti narandžasti
prljavi autobus
da sednem pozadi
pored neke mlade osobe
i da nastavim da čitam
knjigu od 180 strana.
Muzika se nikad ne gasi
i uvek se čita.
Tišina je zla
jer me stalno ispituje.
Gde sam
jesam li
to što kao nisam
čega se plašim
šta me muči
i zašto lažem.
Tišina je sadista.
Kad je pesma gotova
vreba da me uhvati
poput strogog profesora
ili majke sa prutom u ruci.
Ja se ne dam.
dobro sam
lažem opet
branim se
nastavljamo ovako
u nedogled
i vidimo se sutra.

Moji snovi su šetnje Kalemegdanom
i ti si reka
u koju se hodajući ulivam.
U tvojim smeđim očima
stoje zidine Petrovaradina.
Ti, gibraltaru Dunava,
otplovio si kilometrima od mene
noseći moje reči
fotografije
i šumove jedva poznatog glasa.

Pod tvojim prstima
crteži su dalekih krajeva.
Pokreti te odaju
suviše si moćan za ove predele
nisi za strmine
zemlja te sputava
i daljina je tvoje drugo ime.

Ti putuješ.
Stvoren si da osvajaš granice
nebeske putanje
istočne i zapadne jezike.
Izabrao si moje oči
skrivene iza naočara
izabrao trenutke sreće
na fotografijama
u moru slika
u okeanu imena
i odlučio da budem ona
kojoj ćeš dati
da ti uplovi u misli.

Za nas dvoje nije važno
što nikada nisi čuo moj glas.
Što nisi udisao mirise leta sa mojih zlatnih vlasi
i što naše ruke ne poznaju jedna drugu.
Naša blizina jača je
od precenjenih dodira
od razumevanja drugih
ekran nas spaja
i ti ne spavaš sam
i ja nisam sama.
Mi smo dve reke
ulivene i isprepletane
jedna u drugu
mi smo zajedno u mislima
i zato
mi smo blizu.

Ko drugi sme da mi zadire tako duboko?
Ko je dovoljno hrabar
da ispiše detinjstvo
perspektivu
nade
neizrečene delove sebe?

Daleki čoveče
svetski putniče
pre nego što odeš
ne zaboravi da se osvrneš
jer te čekam
da me vodiš.
Zajedno osvajaćemo granice i nebo
onom jačinom
kojom tvoje reči
svakoga jutra
osvajaju mene.

Držao je šake na čelu i nečujno plakao. Nije želeo tajne i nije znao je li to što peče nepoverenje u ljude tišina ambicije prosute po podu ili je samo decembar noć, zima i njena neuhvatljivost učinila svoje. Tražio je nekoga ko misli isto što i on misli na drugoj strani sveta sasvim nepoznatog srodnog. Tražio je smisao života znajući da se ne nalazi u suzama i borbi sa ljudima znajući da nije bolji od njih uhapšen u plaču zarobljen u životu bez svrhe i snage. Da može da se izmakne i pogleda dušu nekim drugim očima Da može da pokosi nesigurnosti da može da oprosti sebi i njima opet ne bi našao smisao. Držao je šake na čelu i nečujno plakao. Želeo je veru ljubav prijatelja i saznanje da sa ovog sveta možeš uspeti da odeš srećan.

Kasno je zadržati nešto
ako si sebi priznala sve.
Tvoja tajna sada je slobodna.
Raširi ruke
i prigrli poraz.
Ne veruj ljudima.
Nikome ne veruj.
Režiraj život u tišini.
Neka postane nebitno sve što kažu
oni koji te grizu svojom zlobom.
Ne daj im svoje misli
ukrašće ih.
Piši.

Piši njemu.
Sve što ti je na vrhu jezika.
Piši mu značenje svoga osmeha,
da je njegovo lice
sve što vidiš u filmovima
i da ne znaš da maštaš.
Ti ga samo opisuješ.
Da te još nasmeje provokacija od pre nekoliko meseci
da sanjaš i čekaš
želiš da sazna sve
i da ne daš
da nekoj drugoj
posveti noćne misli.

Oslobodi se.
Isprazni.
Piši toliko da možeš
istrčati milje u glavi
dok ti mozak ne prokrvari.
Grčevito istisni dušu
pesnicama
hvataj ništa
baci sebe u nemoguće
samo misli
izmišljaj
voli.

Ljubav je Pandorina kutija nade.
Šta ti je ikada dala
sem anksioznosti
inspiracije
knedle u grlu
i besmisla?
Ne računaj na budućnost.
Smrtni je neprijatelj ljubavi.
Ne spavaj večeras.
Oblikuj život sopstvenim rukama
uhvati misao.
Ostani sama.
Ne veruj.
Piši.

i pogledaj ih onda kad se dani čine dugi i sivi.
Neka more i leto u tvojim očima nadjača ledeni vetar izvan tvog prozora.
Želim ti ljubav, zdravlje i sreću.
Nešto bez čega nikako ne možemo
tri najbolja druga koja nas od detinjstva prate.
Želim ti vatromet,
boje,
vožnje na ringišpilu.
Brata ili sestru.
Možda malo kuče.
(životinja nikad dosta)
Želim ti nova poznanstva, u Beogradu, na Kipru ili u Parizu,
da te tvoja luda glava odvede daleko u svet
i da tamo nađeš nekog njega
koji će napisati prvu pesmu o tebi.
Želim ti večeru na plaži
zagrljaje,
vanilu,
lubenicu,
more ukusa i zamak od peska.
Avanturu.
Zarazan smeh,
najlepše leto.
Crvenu haljinu koju ćeš nositi na promociji svoje prve zbirke pesama.
Dobre knjige i nečije zamišljene crne oči u gradskoj biblioteci.
Želim da letiš.
Da ideš na maskenbal i budeš Betmen iako si žensko
i da budeš moćnija od svih.
Brdo samopouzdanja i planinu vere u sebe.
Jutra u krevetu i palačinke
i crtaće,
na snegu,
Želim ti srećnu 2017.

Zagrljaj traje sekundu duže
a po nama pada sneg.
Pokrio je spomenik kneza Mihaila
i tvoju crnu jaknu.
Nebo je crveno
sutra biće fin dan.
Autobusi odlaze - jedan, drugi,peti...
A četvrtak ne žuri.
Svuda je miris
omekšivača
i vreme čeka.
Šake su smrznute van džepova
i sekunde traju vekovima.
Srećna sam
ne bunim se.
Volim.

Ovo bi kao trebalo biti moderno doba. Jednakost. Napredak. Jesam li samo ja u pitanju pa samo ja čujem reči poput "očajna", "sama" na svakom koraku? Je li to samo ja izigravam terapeuta ženama, drugaricama, poznanicama, sebi? Ne kažem da mi to smeta. Želim da pomognem. Smeta mi ovakvo stanje u društvu. Smeta mi depresija i manjak samopouzdanja, bolest 21. veka koju ženski pol svakog dana prenosi. Zašto se širi i gde je počela ta greška u razvoju da jedna prosečna devojka misli da nije dovoljno dobra za jednog prosečnog tipa i da će ostati sama zauvek ako bude svoja? Stvarno? I pored Googla i otkrića da sve što mislimo/osećamo imamo zajedničko sa toliko ljudi na svetu? Ko je prvi rekao da moraš da izigravaš nedodirljivu kučku (čitaj: ludilo) da bi taj neko trčao za tobom?
Iskreno, muka mi je takvih članaka. Baš danas videh neki takav. "Deset stvari koje bi trebalo da uradiš da ga nateraš da juri za tobom." I preko 1000 lajkova i 500 komentara i Boga pitaj koliko deljenja istog drugaricama, koleginicama... Kad ste videli da bilo koji muškarac čita gluposti o tome kako da devojka juri za njim? Misle da je to smešno i glupo. I ne razumeju nas.
Ti "trikovi" predstavljaju jako pogrešnu stvar današnjih odnosa. Zašto bismo terali nekoga i igrali mu se sa mozgom da bi nas poželeo? Zar nije poenta da smo fenomenalne ovakve? Kad je to neki muškarac pročitao i kad je iskoristio termin "očajan"? Oni nisu krivi za to. Oni su svoji. I samim tim što toliko ne verujemo u sebe i u svoje sposobnosti i vrline, ne dozvoljavamo im da se lepo ophode prema nama i da ih i sami vide.
Bar 50 puta u protekla 2 meseca čula sam kako devojke nisu zadovoljne nečijim ponašanjem ali govore "Ćuti, bar nisam sama" ili još gore "daj šta daš".
Moj deda je šetao sa mojom bakom svakog dana u isto vreme i nijednom nije kasnio jer mu je rekla da to ne podnosi. I samo su se držali za ruke. I zaprošena je posle 3 meseca. Tata je za mamu išao peške nekoliko kilometara cele zime da je vidi na kratko. A sigurna sam da i vaše bake i mame imaju slične priče.
Ova 2016. bila je burna. Kako za mene, tako i za moje prijateljice. Termin "veza bez obaveza" postao je nova moda 21. veka. A znate li šta to znači? Da damo sve i da se otvorimo ali kao "Nećemo da se vezujemo, jer..." Jer šta? U čemu je poenta onda? Šta, kao zauzeti smo tobože svojim ultrazabavnim životima? Jer se plašimo da prvi kažemo da postoje emocije?
Moje drugarice su predivne devojke. Sve su prelepe, pametne, interesantne, jedinstvene i dobre. I sve imaju isti problem iako se prilično razlikuju međusobno. Na rubu su da se desi nešto, ali nikako da nađu neki okidač. I onda ostaju u tim polu-situacijama. Zovu me i kukaju i opljuju muški rod - dok im ne odgovore na poruku. Onda jovo nanovo. Ne javljaju nam se i mi pričamo jedna drugoj da "sigurno čekaju da se mi prve javimo" i onda 5 puta dnevno dobijem istu poruku: "Da li da mu pošaljem nešto?" Bože sačuvaj da se neko seti da postoji komunikacija i van poruka, uživo recimo.
Ona koja je odlučila da kaže iskreno da se zaljubljuje, ostala je bez ijedne poruke posle toga. Bez objašnjenja zašto je nestao. A tip je pričao da će je ženiti, ej! Ona koja se emotivno otvorila jer je odlučila da veruje dečku mlađem od nje, nekome s kim je toliko puta pričala iskreno o svemu, dobila je: "Hajde da budemo samo drugari". Zato što je malo zagrebala površinu i dozvolila da je upozna. A one koje drže do sebe i kao čekaju pravog.... I dalje čekaju. Iako su sve što muškarac može poželeti.
Oni muškarci koji su nama govorili da "nisu za vezu" eno našli su devojke, zamislite, prave devojke i postali dobri tipovi preko noći koji ih vode na sladoled i upoznaju sa porodicom.
A mi sedimo i kukamo. A mi mislimo da je do nas. I zato se ne plašim da budem sama. Jer to nije loša stvar. Loše je biti u polu-vezi. I da, imam nešto pametnije da radim od tipkanja nekom levom. I zato će sledeći stvarno morati da me zavoli. Mene, moje kučiće, mene bez šminke, mene nervoznu, mene u pms-u, mene nesređenu, umornu, previše nežnu, kontradiktornu, isto kao mene u najboljem izdanju. I naći će vremena. I za poruku, i za izlazak, i za sladoled i bioskop, i šetnju botaničkom baštom.
Zauzete sobom, a ne mislima "zašto se ne javlja". To nikome od nas ne treba. I nismo same. Imamo jedna drugu. Imamo stvari koje volimo. Imamo porodicu, ljubimce, društvo, interesovanja. Imam svoju inspiraciju.
I kad budemo upamtile ovakve stvari umesto tih glupih članaka, nećemo "mrzeti" likove. Pustićemo ih da vole nas. I to nikako neće biti obaveza. I time ćemo se izboriti sa 21. vekom. Bez "trikova i teranja da nas neko juri."

Postojiš u sopstvenom univerzumu nastalom između okretanja stranica nove Murakamijeve knjige.
I među gutljajima zelenog čaja sa limunom i medom.
To je miris tvoje kose u mojoj glavi.
Njegove reči su tvoje.
Ti si tu, u Natalizmu, u mom svetu gde šetamo svetloplavim trotoarima.
I skakućem za tobom i kikoćem se i žurimo da kupimo palačinke sa višnjama.
U svemu si onome čega nema oko nas, ali nije ni bitno.
Imaš tu odlučnost koju je imala moja prva ljubav, i njegovu veru u mene.
Osmeh poput onog drugog.
Tvoje oči su mozaik, sklop svega što izaziva strahopoštovanje i svi oni snovi u koje uronim posle čitanja omiljenih stihova.
Šarmantniji od Kristijana Bejla i veći gospodin od Hemfrija Bogarta.
A istovremeno mamin i tatin dečak koji najviše voli da utone u krem trosed sa svojom Natalijom i pusti je da izabere neki francuski film o (ne)mogućoj ljubavi.
Svakog dana me pratiš.
I ostaješ da paziš na moje kučiće kada nisam tu.
I ozdraviš moju temperaturu i prehlađene misli.
Ti si tu u mojoj glavi svaki put kad me zaboli u plućima pomisao da se nikad nećemo susresti negde na semaforu kod Doma Omladine.
I zato me neće ubediti da ti ne postojiš.
Jednostavno se kriješ u odelu Klarka Kenta.
Negde dok ne postanem opasno usamljena.
Uletećeš u moj život jednog dana.
Negde kad mi ponestane inspiracije i kad smetnem sa uma načine na koje bi me mogao usrećiti.
I čekaću te kad se ne vidi da čekam.
Negde između okretanja stranica nove Murakamijeve knjige.
I među gutljajima zelenog čaja sa limunom i medom.