Nosiš šal pokojnog dede
od ljubičaste grube vune
i šetaš psa pored Filozofskog fakulteta.
Gaziš po barama i nije te briga
jer imaš martinke koje mogu i kroz kiselinu
a tvoj pas voli vodu.
U rancu imaš jednu od onih malih flašica votke
(ako je to uopšte votka),
knjigu o banši vešticama iz Japana
Veneovu plavu zbirku koju toliko mrzim
čini mi se nešto od Ničea
i jedan bavarski sendvič.
Krenuli ste u Studentski park
samo na džinovsku klupu
i nigde više
jer ,,jedino na visini možeš da pišeš''.

Tu ćeš napisati pesmu o pređašnjim pijanstvima
i o tome kako će te neka crvenokosa izvaditi iz samoće
iako čak ni ne voliš crvenokose.
Daćeš je devojci sa takvom bojom
koja sedi na klupi preko puta
ne misleći stvarno nijednu reč
i ne verujući u ono što pišeš.
Ipak, ona će verovati jer je očajna
i loži se na umetnike, na tvoju sreću.
Dobićeš i taj broj telefona
i dobićeš i drugo mesto za prenoćište
za tebe i njega.

Ti si slobodan?
Vadiš se na to.
Sutradan, napisaćeš istu takvu
devojci u crnom sa krupnim plavim očima
koja se glasno smeje
i čekaćeš
da takva prođe pored tvoje džinovske klupe.
Već 2 meseca to radiš
i već 2 meseca si konstantno sam.
Koliko si pesama napisao
i koliko si devojaka imao?
Gde su?
Jesu li i jedne i druge zaboravljene?
Pamtiš li za koju je koji stih
pamtiš li koja od njih je imala lampu od bordo somota
knjige koje voliš
a koja je tvog psa nazvala lisicom
i dala mu punu kesu kokica
dok si je iskorišćavao
jer nisi hteo da se vezuješ?

Ne nazivaj sebe boemom
lažni pesniče
prevarantu
i pijanice.
Ne nazivaj ovo slobodom
ti koji se gušiš u kavezu kolotečine
uništavaš umetnost
i hvataš za ivice njihovih kreveta
da ne bi pao u ponor.
Ti nisi slobodan,
ti si sam.