Bio je veći ranije. Sa svim svojim nepoznatim licima, rukama i nogama. Bio je privilegija potreba bio je šareniji i svetliji. Ja tada nisam bila siva. Gledali su napred a ne dole i smejali su se meni i na mene
na onaj nevin neki malo više ljudski način. Tada sam volela tramvaje Lego kockice i happy meal. Popodne bez njihovog smrada od previše rakije Bez starosti. Popodne sa roditeljima. Sada je kasnije Možda previše kasno I šetnje bulevarom su uz 105,4. i Cheta Fakera i njih dvoje sada nisu tu. Lakija više nema. Kiša je. Ulice su iste. Prosjaci sede na kartonskim kutijama smrznuti i pokisli. Sami smo. Sada znam koliko treba peške od Hrama do Terazija i onda busom nazad. I sada mi se osmehuju. Nije nevino. Nije lepo. Nemam više sve petice. Ne, zapravo imam. Samo više sve petice nisu tako dobra stvar. I ne mislim da je Mek na Slaviji nešto posebno. A ni Zoo vrt. Znam kako Zemun izgleda i videla sam labudove na keju. Nisu tako veliki. Nisu tako sjajni. Prolaze sinovi silovanih majki i kriju svoje traume. I sada znam. I sada vidim. I ne volim više. Kasno je.
