Edvard Munch - Melancholy

Zasađen mi je u stomaku
ili ispod kože.
Možda čak u crevima?
Bubrezima?
Ne znam.
Svakako je tu.
Čak ni kiselina iz želuca
ne može dopreti
do tog ušuškanog tumora
bolnog objekta u meni.
Osećam ga poput teškog
tamnosivog mokrog kamena
i poput takvog
on me vuče na dno.
Zato dani i jesu sivi i hladni.
I zato je sve teško.

Hrani se čežnjom
koju za doručak
ubacujem kašikom
svaki put kad ne dobijem
ono što želim -
neko osećanje
empatiju
lepu reč.

Ili, možda mu hrana i ne treba
pa jednostavno opstaje zahvaljujući momentima praznine
poput dementora isisava mi dušu
i raste svakog dana
u kom nastavljam sa neosećanjem ljubavi.

Sve što želim je da ga povratim.
Neka leži u blatu ispred mene
neka se smanji
neka nestane.
Sivi teški mokri kamen
moja melanholija
dokaz nečijeg prisustva u meni.
Ne želim te više -
želim da plivam
jedem
volim
letim
želim da zaboravim.

Ukrao si moje leto.
Obojio si jun
oblacima sivila
nevremenom
i ledenom kišom.
Nisam okusila lubenicu
i nisam trčala po prirodi bosa
u beloj pletenoj haljini.
Jul, njega si potopio
okeanima samosažaljenja.
Zadimio si me
zaklonio od sveta
i tako slepa
nisam videla nebo
nisam videla moje omiljeno
sunce u avgustu.
Ukrao si moje leto.
Sve što sam želela u septembru
je biti željena.
Sve što sam videla
u savršeno jasnim
tamnim očima
bio je mrak.
Ukrao si moje leto.
Oslepeo si mi čula
do tih momenata
kad ih ni flaša crnog vina
nije mogla oživeti.
Ukrao si mi leto,
a sve sam poredila sa tobom.
Tvojom visinom i osmehom
omiljenom pesmom
i bojom glasa.
Volela sam kradljivca sunca
mnogo više
od osećaja slane vode, osmeha
od prstiju u belome pesku
toplog povetarca i zalaska sunca
od točenog sladoleda
menjala sam sve što sam bila
za odbegli ideal
za lopova.
Ukrao si mi leto
i nije ti bilo žao.
Ne pričaj mi sad da brineš
sada iz hladne sobe
skupljajući snagu
za nova osvajanja.
Ne želiš me sad -
sada ti je dosadno.
Malo ti je belog snega iz tvog dvorišta.
Potrebno je još čarolije
i hoćeš januar na poklon.
Znaš
da uvek opet mogu
da se sledim
od tvojih reči.
Hoćeš da ti izigravam anđela u snegu.
Da mašem poput lutke
da ostanem u staklenoj
snežnoj kugli
da pada po meni
i da se smrznem
samo za tvoju zabavu.
Ne želiš me sad -
samo ti je dosadno.
Ukrao si moje leto
i dolaziš
da uzmeš i januar.
Ovoga puta
nema poklona za tebe.
Ovoga puta
sebe ti neću dozvoliti.

Zaljubljenost
daleko je od reči
koja može opisati
prejak udarac u tvoje srce.

Ona je vrsta adrenalina
poput bandži džampinga
najkraćeg intenzivnog leta
koga se ne sećaš
dok visiš nad okeanom
poput obešene lutke
zarobljene
dok gledaš u svoj odraz
znajući da je prošlo
želeći
čekajući
samo jednom
samo još jednom
samo malo
samo da vidiš
samo još jedan sat
još jedan dan
iako se plašiš
umireš od straha
da padneš
da se ne otkačiš
da umreš
samo da letiš.

Daljina mnogo više boli od tog udarca.

Navikla sam na rastanke.
,,Srećan ti put
vidimo se opet
javi kako si stigao
piši mi
misliću na tebe.''
Navikla sam na ekran
ljubav preko žice
magiju kojom
ponekad
u snu
uspevam da pretočim
glasove u dodire.

Ali
ponekad
ne uspeš da sanjaš
i udaljenost te nečujno ubije
iz najbolje namere.

Reči
koje su sve što imam
nemaju moć
da popune rupe između prstiju
one najtoplije
ne mogu me zagrliti
kada se smrzavam noću
sama u svemiru
ne mogu izgraditi tvoj lik
detalje
ne postoje one za tvoj miris
polumokru crnu kosu
mekoću usana
i moju budućnost
iz tvog pogleda.

I odjednom
sve što znači je tamo
nestao si
poput kratkog leta
i nisi tu gde jesi
i umesto poljubaca
i držanja za ruke
opisujem ti svoj dan
prazan dan
opisujem šta sam gledala
čitala
kuvanje našeg omiljenog jela
i ne govorim ti
o suzama
kad se ekran zaklopi
pričam o svojoj kući
koja više nije moja
ne bez tvog pevanja u tušu
ne ovako tmurna i tiha
ne bez tebe.

Zaljubljenost
daleko je manja reč
od opisa tebe
kilometrima daleko
dok ležim
i pokušavam
da popunim rupe između prstiju
da osetim tvoj zagrljaj
i stvorim ti telo
poezijom.