Svake druge nedelje
ležimo na krevetu
najviše sat vremena dnevno.
Kada sat otkuca 15:25
tad te najviše stežem.
,,Ostani još malo. Barem do četiri i deset.
Daj otkaz. Ne idi.''
Polomljena nam je jedna strana tuš kabine,
i dok se ti tuširaš
ulazim za tobom
nastavljam da brbljam
dok se gledamo kroz razbijena vrata.
Ti se smeješ
a ja uživam u tebi.
Tvoja senka te ne ostavlja
čak ni da se nasapunjaš.
Piješ kafu i motaš cigarete,
dok se zapetljavam,
objašnjavam
i pokazujem ti moguću venčanicu.
Ima vremena, kažeš.
Znam.
Ima.
Kada ideš,
poneseš sve svoje stvari
sa sobom.
Ranac, duvan od čokolade, filtere, rizle, ručak.
Sebe.
Ležim na tvojoj strani kreveta.
Razmišljam o počecima.
Kako se desilo sve ovo što se desilo?
I dalje prolazeći pored Piramide
ostao je refleks neprimetnog okretanja ka šanku.
Kao da još uvek konobarišeš
i kao da sve što mogu dobiti od tebe
jedan je osmeh
i stidljivo ,,ćao''.
Toliko sam srećna
da ne mogu da verujem
da je taj lik moj
i da živimo zajedno.
Čitav život živela sam sama sa sobom
a nisam znala
ni ko sam, šta sam, ni šta želim.
Rekao si da si moj kamen.
Oslonac.
Pre bih rekla neki divni mekani krevet
u koji utonem i zaboravim
sve brige ovoga sveta.
Ima vremena za nas, znam.
Vidiš li koliko te volim?
Stegla sam to vreme s tobom
poput paste za zube.
Ako mi nekad zatrebaju
svetla nekog drugog grada
nova vremena
novi ljudi
budi siguran
puštaću tebe
da me zauvek vodiš sa sobom.
Još uvek nisam naučila
ni da treba da odem prvo do wca
pa tek onda da izađem napolje iz stana.
Kada se oko nečeg tako banalnog zaboravim,
kako misliš
da bi ovo dete
ikada moglo bilo šta
bez tebe?