Zaboravljeno je poput mokrih opušaka u barama po ulici.
Kao odsečeni ispucali vrhovi rascvetale kose.
Polomljene sijalice, iskorišćene i bačene.
Zaboravljeno je
poput onih stvari koje su odslužile svoju svrhu.
Sedam grešaka.
Haotično brze, jedna za drugom, četvrtom, šestom.
Oči dubine Bajkalskog jezera
i avion koji se survao u njih.
Nezavršeni stihovi razbacani po rokovnicima.
Zaboravljeno je.
Reči sada koštaju trideset hiljada
a više ništa ne vrede.
Poezija je mrtva.

Tvoja sestra, trovana depresijom suši kosu pored tebe i jeca uz zvuk fena.
Da li si znao koliko me boli kad neko ode bez pozdrava?
Da li si znao da se to već desilo kada je On otišao u Novi Sad i postao jedna ogromna tišina i bolna fleka?
Da li si znao koliko je bolelo svako ne volim te izrečeno pogledima?
I ono ,,ja sam kreten''
,,vezuješ se za pogrešne ljude''
..naivna si''
Da li si znao da sam slomljena ne znajući da li je dobro, i to što nije tu da me vidi
sa jednom ljubičastom i drugom sivom čarapom
bez maske, bez nacrtanih obrva
sa iskrzanim ružičastim lakom
koji mi stoji na povređenom palcu već dve nedelje?
Odlasci su ono što me boli.
Odlasci su ono što me plaši.
A možeš da odeš iako si tu.
Ne znači mi ništa ta famozna ljubav, ako vidite da se raspadam i i dalje vas nema da me pokupite.
Ne značite mi, ako ne možete da mi dovedete moje pse koji su mi sve na svetu dok jecam za toplim dodirom i razumevanjem
koje mogu da primim samo od životinja.
Čak i da možete znati kako se osećam
to mi ne garantuje razumevanje.
Po čemu je pokušaj da odletim odavde interpretiran kao umetnost?
Zato
baš zato
u našim zgradama
fakultetima
kafićima
ljudi kao ja i kao vi
svakodnevno umiru.
I ne moraš biti na Novom groblju u Lajkovcu i trunuti
da te ne bi bilo.
Možeš samo da budeš budala koja se izgladnjuje,
pravi pogrešne odluke
i piše umesto da nekad
nekako
završi fakultet.
A vi?
Šta biste vi uradili, samo da smete?

April.
Doneo je previše polena, ponešto više slobodnog vremena
slobodnog da se isključim od sebe
doneo je strah od neizvesnosti nadolazećeg leta
u moj mirni crno-beli svet.
Ostajem u kući nekoliko dana više
ne razmišljam pozitivno
jer se trudim ne misliti uopšte
uranjam u svetložuto krzno dva ogromna kučeta ležeći na vrućem betonu
zatvorenih očiju
udišući plavi jorgovan
i čekajući još nedelju dana do puta na planinu.

April.
Dani kad sam okružena poznatim
ljudima, stvarima, životinjama
i da zažmurim mogla bih napamet proći sve ulice
centra ovog malog grada
i opet znati ko je gde mene video
u crnoj haljini i pocepanim starkama
sa dva kučeta i pet prijatelja.

April.
Utopija mog života.
Stagniranje
lebdenje
buđenje.
Samo me čeka da se otkačim
i poludim kao i svake godine
u očekivano vreme.


April -
- moje zatišje pred buru.