Neću da znam
da je sada
i samo malo
sasvim malo
skoro ništa
dovoljno
i dosta.

Neću da misle
da ja mislim
da sam zadovoljena
fragmentima njihovih duša
momentima afekcije
promenama raspoloženja
emotivnim rolerkosterima.

Neću da ,,ugrabim''
pola sata
da se prilagodim
i da pravim kompromise
sa sopstvenim osećanjima.
Gde su oni?

Neću da čekam.
Neću biti strpljiva.
Bolno je ne očekivati -
još gore od suprotnog mu.
Možda to znači dobijanje ničega
gde ništa postaje dobro.
Ništa
već i imam.

Neću da boli.

One imaju svetlo roze
zelenu
i modro plavu boju kose
i crtaju srce od ajlajnera
na levom obrazu.
Nose čarape različitih boja
ljubičaste  pelerine
slušaju samo nekomercijalne stvari
u svojim čudnim sobama
sa modernom
apstraktnom umetnošću
crtaju
fotografišu
slikaju
boje
umazanih šaka od tempera
ćutljive su
a lude
i tako slatke.
I vole njihovu posebnost
i harizmu.
Lože se na filmove koje im predlažu
vode ih na recitacije
izložbe
performanse
i zato se uvek zaljube
u samo takve devojke.

Koliko god želela
biti inspirativna umetnica
svestrana
impulsivna i luda
ne uspevam pobeći od osećaja
da sam možda čak
suviše staromodna
a detinjasta
depresivna
i konstantno nezainteresovana.
Samo pišem.
Sa običnim interesovanjima
hobijima
i emocijama.
Previše obična da bih bila nečija.
Previše stvarna
emotivna
dostupna
nežna
bliska
previše ja
i premalo moderna devojka
da bih ikada
možda
i mogla biti voljena.

Dok sam srećna
tada mislim
da sve može biti poezija.
Iskrzani lak sa plavim šljokicama
na mekanim dečijim rukama
februarsko sunce
pas koji ti prilazi u parku
Milford od crvene pomorandže
šarene zgrade načičkane jedna na drugu.
Nekad
samo tebe vidim
u mojih stihovima
i van njih.
Akteri u pozorišnim predstavama
filmovima
i romanima
naprasno dobijaju tvoj lik.
Čak i grickanje noktiju dečka u troli preko puta mene.
I ono o čemu peva Leonard Cohen.
Svačije crne oči
i svaki čovek iz mojih stihova
ulio se u sklop tebe.
Razbijaš mi potrebu
da možda i odustanem od poezije
za kojom ionako ne mariš
terajući me da ja
budem neka druga ja.
Osećanja uništavaju pesme
dajući im depresivan ton
pomalo sumoran
romantičarski
jer svaka ljubav
poprima epske razmere
svojim autorima
dok smo groteska drugima
onima bezosećajnima.
I zato bih
isto onoliko koliko želim svoj prvi korak
htela da, bar na kratko,
nestaneš iz mojih pesama
i sa sobom odneseš
svu svoju harizmu
pod ruku sa mojom haotičnošću.
Osećanja uništavaju pesme
baš onda
kada je najpotrebnije pisati
o bilo čemu sem o tebi.
Na primer
nečemu poput ispita iz
južnoslovenskih
u Sali Heroja Filološkog fakulteta
na kome se sada nalazim.