Oni koji se ne sećaju.
Oni, koji leže tamo negde, spokojni
na mestu gde se zaboravlja
koliko pritiska teret tela
mesa
koliko je težak svaki gram duše
i šta je strah od vremena i rokova.
Oni spavaju.
Ne čuju jauke i krikove
kao ni grcanje u noći
kuckanje srca poput časovnika
o smrtnosti
i pobuni protiv nje.
Zbog njih
mi prosimo dane
tražeći sitne parčiće smeha
da zavaraju oblake strahova.
Mi ne kupujemo ništa utorkom
posećujemo sumorna mesta po pljuskovima
bojimo se crnim
i razboljevamo.
Kako da imamo sreću
kad smo je prodali
okačivši je njima na vrat
za srećan put?
Oni, čija imena više ni ne izgovaramo
bez ustezanja
i podele vremena
na pre i posle.
Više se neće vraćati
i molitve ne znače
samo ostaje stolica sa leve strane stola
kao i velika soba
koja miriše na staro drvo
hladnoću
i smrt.
A mi? Mi smo prazni
poput njihovih ogledala.
Nemamo ni tišinu.
Nespokoj starog života proganja nas u neprijatnim šumovima u vatri.
Oni, koje ponekad toliko mrzimo
jer nisu čuli
zvuke odrastanja.
Oni kojih nema da nas vole
ovde dole.
Oni naši
veliki ljudi
dobri ljudi
bivši ljudi.
Oni koji se ne sećaju.