Večeras ću
razbiti saksiju
isprosipati flašu Coca Cole po tek očišćenom bordo tepihu
sve ih izgurati iz sobe
zaključati se
vrisnuti u jorgan
tako prodorno
da ću ostati bez glasa.
Zatim ću zinuti
i nečujno plakati
gledati
očekivati nešto
nešto lepo
nešto bolje
jednu jedinu stvar
otvorena vrata
vapiti za njima
ovako zaključana na prvom spratu
u desnom ćošku sobe
u desnom ćošku kreveta
pokrivena
izolovana
ovako sama.
Večeras ću kopati
po starim
donekle zaraslim ranama
bez nalaženja puta
volje
smisla.
Večeras ću nestati u sebi.
U grcanju patetične, napaćene
naporne, naivne
mekane duše.
Večeras ću ogoljena pred svetom čekati da me neko uzme u ruke
dobro izubija
pretrese
i nađe u meni
bar malo čvrste podloge.
Ništa neće izaći -
- toga nema u meni
prazno je.
Večeras
možda samo pesma.