Sve je bilo tako slomljeno danas.
Tako hladno.
I moje smrznute noge ispod crnih farmerki

i podočnjaci

i suzne trepavice.

Duvala sam u prazno šetajući

i gledala svoj beli hladni dah

gledala u crno nebo bez ijedne zvezde

gazila po ledu i prljavom snegu

lelujajući se

dok su mi butine i šake modrele.
Zima je bolela.

Zima je bila nemilosrdna, okrutna, preduga, zla.

Zima me je mučila.

Iščekivala sam kraj januara

i samo hodala i hodala

po mračnim slabo osvetljenim

slabo prometnim

ulicama varošice

sasvim sama.

Sama na Zemlji

i sama u svemiru.
Roze kapa, plavi plišani šal

crne martinke i duša od katrana.
Hodala sam prema Mesecu

puštajući sve

odustajući od svega.

Uvek sam se plašila napuštanja

ne shvatajući

da sam ovakva

odavno napustila sebe.
Sve je bilo tako slomljeno danas

tako hladno

i jedna nepoznata devojka

hodala je sredinom ulice

prema Mesecu

prema sebi

prema boljem sutra

a neko sasvim drugi

noću je pisao o njoj.