Nisam bila svesna svoje egzistencije kad sam bila dete.
Kad sam kao odrasla
Trudila sam se da je ignorišem.
Možda je to refleksija mojih radnji protiv sebe.
Ako me nema, ne radim ništa loše.
Ali, tu sam, uvek sam bila tu.
Kao i svi ostali.
Ipak, ne mogu reći da sam bila usamljena.
Ne mogu baš ni reći da jesam sada.
Očigledno je da postoji neko čudno osećanje izolovanosti i stisnutosti u sebe, ali, ne bih ga baš nazvala usamljenošću.
Sad već mislim da postoji izbor koji dovodi ljude do ovog osećanja.
Osećaj nepripadnosti i viška.
I sad ne osećam da pripadam.
U ovom svetu, oko ovih ljudi, na ovom delu Zemlje...
Zašto?
Ljudi se često ponižavaju, na mnogo različitih polja u životu.
Oduvek.
I ja to ponekad radim - ja to verovatno sada radim.
Onda pričaju o tim stvarima.
Oni rade protiv sebe.
Protiv svoje okoline.
Oni žive za akciju.
Akcije... Ne kritikujem ih, zapravo.
Ovo što sad radim je akcija.
Čak i pišem. To je još jedna.
I ona finalna - zaustavljanje.
Akcije kao beg odavde.
Akcije kao zaboravljanje da naša egzistencija mora imati kraj.
Akcije kao borba protiv straha od smrti.
Možda je sve izbor.
Čak i pripadnost.
Čak i ludilo.
Možda čak i život.
Želim da mogu da ga biram.