Mrzim kišu.
Mrzim osećaj kada mokre kapljice zaobiđu kišobran i padnu mi tačno na potiljak
i mrzim mokre dodire
kao i one druge vrste.
Za sada
želim da nije veče
da prestane da pljušti na mene
i da se sklupčam negde
pa otplačem svoju samoću.

Voleti je slično udomljavanju starog psa
koga paziš i gledaš
dok u podsvesti znaš
da uskoro dolazi kraj
da uskoro dolazi pljusak
i da će ti se srce otcepiti od grudi
i poleteti
za svim izgubljenim delovima
ali ipak ga ne daš.
Tvoj je.

Šta je gore
uzeti bol u svoje ruke
preživeti knedle u grlu
izdržati anksioznost
ili ga nikada ni ne osetiti?

Šta je gore
pokisnuti i plakati i trpeti
ili nikada ne napustiti
svoje stakleno zvono?