Edvard Munch - Melancholy

Zasađen mi je u stomaku
ili ispod kože.
Možda čak u crevima?
Bubrezima?
Ne znam.
Svakako je tu.
Čak ni kiselina iz želuca
ne može dopreti
do tog ušuškanog tumora
bolnog objekta u meni.
Osećam ga poput teškog
tamnosivog mokrog kamena
i poput takvog
on me vuče na dno.
Zato dani i jesu sivi i hladni.
I zato je sve teško.

Hrani se čežnjom
koju za doručak
ubacujem kašikom
svaki put kad ne dobijem
ono što želim -
neko osećanje
empatiju
lepu reč.

Ili, možda mu hrana i ne treba
pa jednostavno opstaje zahvaljujući momentima praznine
poput dementora isisava mi dušu
i raste svakog dana
u kom nastavljam sa neosećanjem ljubavi.

Sve što želim je da ga povratim.
Neka leži u blatu ispred mene
neka se smanji
neka nestane.
Sivi teški mokri kamen
moja melanholija
dokaz nečijeg prisustva u meni.
Ne želim te više -
želim da plivam
jedem
volim
letim
želim da zaboravim.