Moje telo je
bledo groblje
propale, obojene kose,
uništenog vida,
izbledelih ogrebotina.
Napušteno bojno polje
opečene, mrtve kože
uspomena na zarasle rane
i još aktivno vulkansko grotlo.
Moje noge
umele su trčati i skakati
sad ne mogu da me pokrenu iz kreveta.
Oči svih boja
belo gledaju u plafon
gubim čulo vida
i gube svoje lepo zeleno.
U haosu sam,
spolja i iznutra.
Čekam da neko prepozna odraz
onoga što sam bila.
Lepu, nevinu i čistu mene,
nekog ne toliko drskog,
ne toliko uništenog
i nekoga živog.