Izgleda da je sve što želimo
da nas neko pogleda
sa željom u očima.

Mi - usporeni, rutinski stvorovi
vučemo se i gunđamo
tako ispod brade
u redovima
u poštama, marketima i bankama.
Dok kroz nas prolaze
bezimeni i daleki
gledajući isto tako
kroz nas
gledajući u ogledalo
obazirući se
na sebe u nama
svoje potrebe
svoje srce
ne ostavljaju nam prostora
vremena i razloga
da osećamo.

Mi koji lažemo sebe
da ćemo od sutra.
Od sutra šta?
Od sutra bilo šta.
Od ponedeljka.
Malo kasnije.
Od prvog januara
bićemo bolji ljudi
jer to tako obično ide
probudiš se rano ujutru
u 11
umesto u 2
i pokušavaš
da popiješ više vode
ne pojedeš celu čokoladu
ustaneš deki u prevozu
i čekaš i čekaš
potvrdu nečiju
da si dobra osoba
da si vredna pažnje
da će te neko prihvatiti
i tako nikakvu
bez šminke i nacrtanih obrva
dok čekaš red da platiš račune
i izgleda
da je jedino što zapravo čekamo
samo to
da nas neko pogleda
sa željom u očima.