Znaš li da i dalje
satima biram haljinu
u tvojoj omiljenoj boji
i neku malu sitnicu
da kupim dva trenutka osmeha?
Znaš li da bih čitav svet prešla zbog njih?
Dvaput.
Da si još ono uzvišeno biće
ono kome se i izdaleka
u mislima divim
i koga neprestano želim
i stežem jače
da budemo jedno
da nijedno blizu nije dovoljno blizu
i da sam tvoja
svim svojim što imam?
Da si moj Decembar i Januar
moja prva topla zima
i sve što posle dolazi.
Ja, koja sam sinonim za lenjost
i umetnički haos
pišem noću o tebi
i odmorna u 9 ustajem
pravo na ispit.
Ta ja uči savršeno kuvanje kafe
i smeje se dok sređuje stan.
Šta ako saznaš da još umeš oživeti me
samo na dodir svoje ruke u tvojoj
i da zbog iste plešem po stanu kasnije
i ništa mi svemir ne može.
Kao duša koja je preživela
sav taj svet dušmana
bez ikakve pomoći
da ne bude prazna i tužna
sada u tim neprospavanim noćima
sanjari
i ne žali ni za čim
već misli o reinkarnaciji
i tome kako te je sigurno volela
u svim prošlim životima.
Ako se svako jutro ponovo rađam
i moje telo trči ka tvome
pesama o tebi biće toliko
da ih ni pamtiti nećeš moći
da sam mladi Petrarka
i da ćeš se samo smejati
jer niko nije ovoliko besmrtan
voljen
nikome se ne dive ovako
i niko nije ovoliko nečiji.
Šta ako nikad ne saznaš
koliko mi zapravo trebaš?