Ne treba mi svet.
Ajfelovu kulu,
koloseum
i mostove u Amsterdamu
savršeno vidim i na slikama.
Dovoljan je i pogled na igralište
u maloj sobi na Mirijevu
i tvoje ruke oko mene.
Sklopio si odbegle boje
i napravio sliku.

Ja sam poput drveća u Januaru.
Ogoljena, ledena, krhka i nežna.
Ti me paziš držeći me
poput porcelanske lutke.
Samo da mi bude dobro.
Toplo i dobro.

Pokrio si me.
Obojio crvenilom
koje naneseš svaki put
kada čujem da sam ti lepa
i vreme se promeni
kada smo u istoj sobi.
Dišeš pomalo ubrzano
svaki put kada te uhvatim za ruku
a ja se držim za tebe
da ne bih odletela.

Rekao si da voliš zimu
jednog 23. novembra.
Ja se nisam složila
dok mi nije postalo jasno
da ti i ja donosimo sneg ljudima.
Obožavala sam decembar.
Osmi najviše.

Vreme koje imamo
nikad nije dovoljno dugo
da osetim sve mirise
upijem i zapamtim svaku pegu oko nosa
 smeđe tačkice u tvojim tamnim očima
i da prestanem da šetam prstima
po raju stvorenom
negde između tvog vrata i grudi.

Raspršen si po telu
malom mozgu
osmehu
stihovima
i između njih.

U mojoj glavi zuji beskonačnost
i želja za pokretanjem snega
želja za narandžastim dlakama na tvojoj bradi
crnom iz tvog pogleda
želja za bojama
i popunjavanjem praznina između mojih prstiju
tvojim čvrstim
nežnim dodirom.