Rekao si da ćeš otići uskoro.
Bilo je to upozorenje da se držim na distanci.
Da ostanem tu, na dohvat ruke
Da se ne bih razbila posle.
Biće lakše tako, mislio si.

Ali, došao si sa tim tvojim tamnim očima
Tvojim osmehom i pričama
Molile su da ti se približim
I poverovala sam da ćeš ostati.

I odjednom, daljina je značila nešto drugo
Tih nekoliko centimetara između mog i tvog tela
15 minuta vožnje do tvoje kuće
I tvoje: ''Čekaj me, evo me na Slaviji, sad sam tu.''
Kako si ikada mogao biti daleko
Kada sam te toliko čvrsto grlila?
Daljina nije bila ništa
Uplela sam se toliko čvrsto u tvoj zagrljaj.

Pretvarala sam se da imamo zauvek,
I pretvarajući se, poverovala sam u to.
Govorio si da ćemo voziti bicikle zajedno
A ja sam maštala o putovanju u Segedin,
pričala ti o svojim dnevnicima
Smejao si se, davao mi glupe nadimke
I to zauvek je bilo tu, u meni.

A nisi znao
Da se nisam osetila tako godinama
Da si me izneo sa kiše i sačuvao me
I da sam konačno videla sunce opet
Ali sam ti kroz osmeh govorila da ne brineš
Sasvim sam opuštena
Sve je u redu
Ja samo uživam u momentu.

Pretvarala sam se da imamo zauvek
I onda je došlo vreme da odeš
Dve nedelje nisi tu
A dve nedelje je previše kada sam brojala sate do tebe.

Govore mi da treba da budem srećna
I da pustim
Jedino što sam pustila je sunce, opet
I opet je hladno u maju.

I ti, dao si ono što je trebalo da mi daš
Da bi rekao da nije vredno.
Daljina je postala nešto sasvim drugo
Centimetri između tela su sada kilometri
Daljina si ti kome ne mogu ni da se javim
Ovo jutarnje svetlo bez tebe
I ono tvoje sa nekim drugim.
I sama pomisao da,
da sam se još malo pretvarala da sam opuštena.
Ne bih morala da se pretvaram
I možda bismo i imali zauvek.