Dok sedi u svojoj pidžami, pokrivena, u maminom braon džemperu starom toliko koliko i ona sama, jednom rukom vezuje kosu u neku nespretnu punđu, ne uspevajući ni iz trećeg puta da dobije onaj savršeni mali kružić sa nekoliko plavih pramičaka na temenu, drugom rukom pridržava malu zelenu knjigu poezije Vladimira Majakovskog, za sve to vreme pokušava da prati o čemu pričaju Vudi Alen i Annie Hall.
Uvek je imala tu Napoleon crtu, međutim, sada je sasvim ponosno sigurna da ga je ipak prevazišla, i on bi se izgubio u svim tim radnjama. Mora da je to jer je dupli blizanac u horoskopu, razmišlja, dok joj pada na pamet da proveri kada je rođen Napoleon. Ko zna, možda je neka njegova daleka reinkarnacija.
Traži svoj telefon i već postaje anksiozna, kao da očekuje neki poziv, poruku, štreca se na svaki manji zvuk, ne znajući sama ni šta čeka... A telefon, bačen na dnu kreveta, tu kod njenih ljubičastih čarapa, jako je daleko da bi sad mogla da ostavi sve svoje radnje i da ga uzme, razočara se i opet ga baci na isto mesto.
Svaki decembar je ovakav. Sumiranjem cele 2015. godine shvata da se ništa nije promenilo.
 Ništa sem nekih ljudi u njenom životu, što mu kao dođe neki standard, i, eto, nije imala kosu boja nemačke zastave. Voli je takvu, šarenu, iako sama sebi uporno govori da treba da se sredi i da joj se on možda smeje... Možda je tako, ne znam, nekako neugledna. Mada moje lično mišljenje je da to šarenilo i haos totalno ide uz njeno unutrašnje šarenilo.
Po licu joj se vidi da ne voli zimu.
Ima taj ,,letnje dete'' pogled, uvek joj je uključena neka muzika uz koju zamišlja kako to miriše more i mango, ruke joj mirišu na papaju i otkako je sat pomeren unapred, svakodnevno mašta o malim parčićima lubenice.
,,Dnevniče, danas je najgori dan u ovoj godini'', piše, ne znajući kako i šta je pošlo loše danas i zašto. Tako kad se jedna loša stvar desi, krene je, kao da je njen život krug domina koje tako padaju jedna za drugom... Možda i jeste baksuz i možda ju je karma sustigla, kako njen drug to zna reći s vremena na vreme.
Ona čeka bolje dane. Stereotipno, kako se sve do sada u njenom životu i desilo, kao da glumi u filmu i tačno sa muzikom i predoseća šta može da se desi, čeka sunce i proleće da bi se probudila. Jer je glupo nositi cveće u kosi na -10. Neće da ispadne hipik.
Izgubljena, udaljava se od onoga što jeste njeno unutrašnje ja, uvek je zimi lenjivac a želela bi da je cele godine lepi beli veseli jednorog.
Preleće dosadne razgovore tokom dana i jedino je životinje i svoj dom razvesele. Nema više ljubavi u njoj.
Ne treba da postoji zima uopšte, šta će nam?
Ne mogu da verujem da je iko uopšte voli. Loše utiče na uglavnom vesele ljude. Jednorozi ne mogu da hodaju po ovoj odvratnoj Beogradskoj kiši.
Zima nema srca, a nema ga ni ona zimi. Htela bi da piše o nečemu zanimljivom i uzbudljivom, ali, teško je izvesti radnju onda kada je nema. Maštanja su prilično nerealna, uvek bila. A zimi je malo teško biti u oblacima. Samo hladnoća je svuda oko nje.
Mala devojčica... Noćas, čisto jer je više umorna od čekanja, spušta svoj gard. Što je opreznija sa ljudima, sve je gore ispadalo. Bolje je verovati. Kud puklo, da puklo.
Sve mi se nešto čini da nije najgori dan u ovoj godini. Uvek imamo sutra.