Mrak je legao
na iskrivljeni, beli
drveni prozor
poput dubokog
crnog pliša
i nikako se nije mogao videti hodnik
ogroman sivi zid
i gomila komaraca
koji su nasumično uletali
do sijalice
oko nje
i nazad napolje.
Gledajući u ogledalo
u svoje pune usne,
slabu, mokru kosu
ožiljak na obrvi i veliki mladež
opčinjena pogledom izvan kupatila
tom gustom prazninom
stalno osmatrajući
hoće li se nešto promeniti u tom crnilu
brojala sam vreme.
Tih dana
sporih dana u varošici
sunčevi zraci,
svetloplave pločice u kupatilu, ogledala,
sve je ličilo na časovnike
kao i na tvoje lice.
Apsurdnost talije u mom imenu
u koju kao mala nisam verovala
više nisam mogla razaznati.
Sreća je našla put do ogledala
i njen odraz se jasno ocrtavao
u zelenim očima.
Raznobojne Rubikove kocke
složile su se same sa sobom
i odlučile
da im je lepše
jedinstveno šarenilo.
U mraku nizali su se stihovi
i ja sam mislila o tome
kako mala plava kada iz mog detinjstva
u kojoj sam se nalazila,
kao ni fluorescentne zvezdice
na plafonu moje nekadašnje sobe
nisu bili dom
već prosto delovi kuće.
Dom je postao lavež njih dvojice
i veselo mahanje repom
bilo da sam odsutna dva ili dvadeset dana
dom su porodični zagrljaji
konstantna briga
propušteni pozivi
tvoj poljubac u čelo
i miris kose i brade.
Dom nikada nije bio dvorište
orah ispred kuće i kujnica
Lakijeva stara kućica
ljuljaška.
Dom je ta Talija u mom imenu
i taj neko
ko će te uvek čekati
odakle god da se vraćaš.
0 коментара