Ruke gube svoju snagu.
Boje su nestalne - blede (nestaju).
Škrgućem zubima, trošim ih.
Otpadaju.
Čujem glasove.
Korake.
Nekad me ovaj grad proganja.
Nekad snovi to čine.
Nervi mi zavijaju i tresu kavez.
Ipak, pišem i plašim se često
dok se sve troši
krv ključa i struji sve brže i brže
gde god da svet ide
zašto ne odustanem?
Ne.
Dok prsti ne kažu sve što imaju.
Dok ne istrulim.
Tiho čekam
ovu katastrofu od duše
da postane nevina opet
interesantna
moderna.
Sada je zemlja crna, siva i braon
nebo je manje strašno
može biti da je najhladniji dan
ove godine
konačno prošao.
A posle njega?
Ako nastavim da pišem
još jednom
pretvoriću se u sebe.